Category: Društvo

Mnogo promašaja za kratko vreme

Posted on by Miroljub Mijušković

Po dolasku u Narodni muzej u Šapcu Nela Tonković je samoinicijativo promenila koncepciju, pa potom i ugasila Oktobarski likovni salon u ovom gradu, manifestaciju koja je trajala preko šest decenija i bila starija od beogradskog salona.

Sa otvaranja 61. Oktobarskog salona 2017. godine

Još jednu zloupotrebu učinila je Nela Tonković, smenjena direktorka Narodnog muzeja u Šapcu. Umesto da uzme lične stvari i preda ključeve gradske ustanove, ova dan ranije, na Skupštini grada Šapca jednoglasno razrešena kustoskinja iz Subotice, otvorila je u subotu Muzej jevrejskih žrtava za svoje privatne svrhe. Zajedno sa Milenom Bogavac, dramaturšinjom iz Beograda, takođe jednoglasno smenjenom u petak, održala je konferenciju za štampu na koju je pozvala uglavnom novinare onih medija koje je bivši gradonačelnik Nebojša Zelenović obilato plaćao iz gradske kase, a kojim ni ona, niti Bogavac isto tako nisu ostajale dužne. Naprotiv.

Mogla je Tonković da održi pres-konferenciju u petak, četvrtak… ili nekog drugog, prethodnog dana i tada pokuša da opravda svoje štetočinsko vođenje Narodnog muzeja u Šapcu, ali to nije učinila, jer se do poslednjeg trenutka nadala da će je ti isti, „zli“ naprednjaci, koje sada optužuje, a kojima se od promene vlasti u gradu itekako nudila, zadržati na funkciji. S obzirom da se prevarila, pokazala je svoje pravo lice i spremnost da i posle odluke o razrešenju krši Zakon po svaku cenu. U trenutku kada je otvorila zradu bivše Sinagoge (kojom Narodni muzej u Šapcu upravlja) i u nju pozvala novinare, bila je tek obična osoba s ulice.

Nije Nela Tonković razrešena što je neko mrzi. U Šapcu je, htela to da prizna ili ne htela, bila lepo primljena. Pa čak i od naprednjaka, o kojima sada priča sve najgore, a koji su je na skupštinskoj sednici, prilikom imenovanja, dobronamerno upozoravali da povede računa „s kim tikve sadi“. I nije problem, što je gospođica Tonković, sa megafonom u rukama pratila u stopu bivšeg gradonačelnika Nebojšu Zelenovića u njegovoj predizbornoj kampanji i prisiljavala zaposlene u ustanovi da se za njim „vozaju“ na biciklima, već zato što nije odgovorno obavljala posao za koji su je građani Šapca plaćali, već je ustanovi napravila profesionalnu štetu.

Po svom dolasku u Šabac promenila je Tonković samoinicijativo – čak se javno pohvalila da je to bila njena inokosna odluka – koncepciju Oktobarskog likovnog salona u ovom gradu, manifestacije koja je trajala preko šest decenija i bila starija od slične beogradske. Prošle godine, umesto u oktobru, organizovala ga je u novembru, kao pozivnu izložbu, moglo bi se protumačiti za krug oko sebe bliskih umetnika, i to bez žiriranja, nagrada, bez posticajne izložbe najboljem mladom umetniku iz fonda poznatog šabačkog pedagoga i slikara Igora Belohlaveka, pa čak i bez kataloga. Ove godine, nažalost, nije održan ni takav, oskrnavljeni Salon, a javnost je čak ostala uskraćena i za najobičniju informaciju o tome.

Smenjenu direktorku Tonković moramo upitati zašto u Mišaru i dalje nema postavke posvećene slavnoj bici u Prvom srpskom ratu, a bila je, i zašto je namenska zgrada u tom mestu, koja je Narodnom muzeju u Šapcu dodeljana na upravljane dovedena u fazu raspadanja? Zar se nije moglo ništa izdvojiti od onih famoznih sedam odsto za kulturu grada, ili predvideti budžetom za takozvane kapitalne investicije? Ili su morali da dođu naprednjaci na vlast pa da se taj problem sada otvori i iskreno se nadam – reši.

Teško se oteti utisku da su za ove dve godine čajanke s posetiocima bile interesantnije gospođici Neli Tonković nego osnovna muzejska delatnost. Zato ne čudi što multimedijalni deo skupo plaćene stalne postavke ne radi, jer je u kvaru, što zbog softvera, što zbog hardvera, a za čije otklanjanje treba platiti jednoj te istoj firmi 180.000 dinara. I tako skoro svake godine, pa očigledno nešto „sdmrdi“. U funciji, takođe, nije ni „virtuelna šetnja“ kroz šabačku tvrđavu, za koju je iz gradske kase prošle godine plaćeno dva miliona dinara firmi koja je prethodno bila registrovana za ugostiteljsku deletnost. Tonković kaže – zbog opasnosti od korone, a ja bih, kao građanin, pitao zašto se preko sajta Muzeja ne može šetati tvrđavom koju je opsedao Sulejman Veličanstveni, a branio Vlad Cepeš iliti Grof Drakula? Ali ne može, jer Narodni muzej u Šapcu, kojim je do petka rukovodila Nela Tonković, nema svoj sajt. I to na kraju druge dekade 21. veka.

Imaće ga, navodno, do kraja ove godine, do kada, opet navodno, bi trebalo da bude završena postavka u Muzeju jevrejskih žrtava i do kada bi trebalo da bude otvorena izložba posvećana hemijskoj industriji „Zorka“. Za ove projekta Narodni muzej u Šapcu je odavno dobio novac i od grada i od Republike Srbije, pa baš „ne ide u glavu“ što se oba „ugurana“ u poslednjih petnaest dana decembra.

Iako ima radno angažovanu osobu za odnose sa javnošću – studentkinju žurnalistike, sada već smenjena direktorka Narodnog muzeja u Šapcu angažovala je ugovorom o delu i agenciju koja će ustanovi raditi iste poslove. Zanimljivo je da je reč o agenciji čiji je vlasnik urednica informativnog programa TV Šabac, a koja istovetan ugovor ima i sa Međuopštinskim istorijskim arhivom. Na direktno pitanje zašto je to učinila, Tonković mi je odgovorila: „Da bi imali bolji prolaz na TV“. Da li bi trebalo podsetiti sada već bivšu direktorku da je plaćanje novinara na taj način itekako koruptivan čin i da bi bilo mnogo moralnije da je sama podnela ostavku.

*Autor je član Gradskog veća za kulturu i informisanje         

Nelegalna direktorka u sumnjivim rabotama

Posted on by Miroljub Mijušković

Nema u razlozima za razrešenje Milene Bogavac, dramaturškinje iz Beograda, nikakvih “stavova niti ideja”. Kao nelegalna direktorka Šabačkog pozorišta trošila je nelegalno novac građana Šapca i zbog toga je smenjena na Skupštini grada.

Zgrada Šabačkog pozorišta (Foto Vanilica)

Gospođica Milena Bogavac, dramaturškinja iz Beograda, smenjena je sa čela Šabačkog pozorišta zbog  jednog “prostog” razloga: gospođica Bogavac ne ispunjava zakonski uslov da bude direktorka ove ustanove. Nije ga ispunjavala ni kada je u julu 2018. postavljena za v. d. direktorku, nije ga ispunjavala ni 2019. kada ju je skupštinska većina Nebojše Zelenovića izabrala po nazovi konkursu, a ne ispunjava ga ni danas. Da bi obavlja funkcija direktora Šabačkog pozorišta (pa i bilo ustanove kulture) bilo joj je, po Zakonu, potrebno pet godina radnog iskustva u kulturi, a kada se zaposlila u Šapcu gospođica Bogavac imala je u radnoj knjižici upisanih svega šest meseci. Čak i danas je više od dve godine daleko od za nju tog tako “malog” i tako “beznačajnog” uslova.

Zna vrlo dobro Milena Bogavac ko je, na Skupštini takođe razrešenom Upravnom odboru Šabačkog pozorišta, a razrešenom jer mu je još pre šest meseci istekao mandat, rekao da “zažmuri” i ne otvara njenu radnu knjizicu, koja je kao (zahtevani) dokaz morala biti predata uz konkursku dokumentaciju, i ko je obmanuo skupštinsku većinu da se izjasni mimo Zakona. Naravno, bivši gradonačelnik Nebojša Zelenović, isti onaj koji ju je za ruku doveo i nametnuo šabačkim glumcima za direktora, i isti onaj koji je sada tera da izmišlja kvazirazloge potpuno zakonite smene (“Smenjena sam zbog svojih stavova i ideja, a ne rezultata”, Minja Bogavac, prilog na N1).

Kaže nedvosmisleno Zakon o kulturi, važeći, koji je Zelenović bezočno suspendovao za svog vakta da će osnivač ustanove razrešiti direktora pre isteka mandata ako obavlja dužnost suprotno odredbama zakona, a gospođica Bogavac je od trenutka kada je prekoračila prag Šabačkog pozorišta bila u sukobu sa Zakonom. I šta tu nije jasno, i kakve veze s tim imaju stavovi i ideje?

Ali drugo nešto, čini mi se, “žulja” gospođicu Bogavac, zbog čega po nalogu svoga mentora Zelenovića, pokušava baci građanima Srbije “prašinu u oči”, a novu šabačku vlast optuži da je nedemokratska i ko zna još kakva. A to drugo su itekako bitni razlozi zbog kojih je trebalo da bude i jeste smenjena, i zbog kojih bi mogla da bude i krivično procesuirana.

Za dve godine svog nelegalnog mandata dovela je gospođica Bogavac pozorište u Šapcu na sam rub propasti. Zavapila je ovih dana da se pozorišne predstave u gradu u kojem su organizovale još pre 180 godine više neće moći da budu igratne, jer je scenska tehnika potpuno ruinirana i nije prošla atest nadležne komisije. Čak do te mere ruinirana da preti da ugrozi živote i glumaca i gledalaca! Da otkloni taj problem Bogavac je zatražila od grada između 2,5 i 12 miliona dinara!? Ali, propala je i vodovodna mreža, izliva se kanalizacija, van upotrebe su glumački stan i sobe za smeštaj gostujućih umetnika, rekonstrucija je neophodna glumačkoj garderobi, a na spisku su i krečenje i zamena stolarije… Bar još tri miliona dinara, cirka. I na sve to još dolazi i onih 70 miliona dinara koje Šabačko pozorište redovno dobija iz gradskog buđeta.

Pa na što se onda potrošilo onih sedam odsto za kulturu, najviše u Srbiji, kako se pred javnošću mnogo puta kleo Nebojša Zelenović, pitao bi neupućeni građanin njegovu štićenicu Bogavac? Zar niste mogli da sa toliko para popravite “skalamerije” i “produvate” toalete da se posetioci ne stiskaju ili hvataju za nos u pauzama, nažalost, retkih i malo posećenih premijera?

Bilo je, itekako, para u Šabačkom pozorištu, ali za ekesterne honorare i druge, gotovo neverovatne troškove, a to je takođe problem koji bi gospođica Bogavac da gurne pod tepih. Od 13 miliona dinara, koliko okvirno dobija godišnje od grada za programske aktivnosti, Šabačko pozorište trošilo je sedam miliona na takozvani “Prolećni festival”. Ovogodišenji je nešto bio krnjav, i održan je u oktobru(!?), ali se zato u 2019. zahvatalo i šakom i kapom.

Čak pet agencija, naravno sa sve provizijama, angažovala je nelegalna direktorka Milena Bogavac za obezbeđivanje stručnog žirija (330.000 dinara), novinarskog žirija (289.300 dnara), moderatorke okruglo stola (165.000 dnara), izvršne produkcije (259.600 dinara), arhiviranja video materijala (92.400 dinara). Jedino je sa selektorom, svojim pretprethodnikom Zoranom Karajićem, imala direktan ugovor na 120.000 dinara i plaćene sve putne troškove tokom obavljanja selekcije. Na sve to dođu i bar dva miliona dinara koje je ustanova dobijala iz gradskog budžeta za troškove takozvanog domaćinstva i ugostiteljske usluge!

Treba li reći, gle čuda, da su pare u medijskom žiriju dobili Teofil Pančić (“Vreme”) i Aleksandra Ćuk (“Danas”), a da je kao paravan poslužila novinarka dopisništva RTS-a u Šapcu.

Imaće gospođica Bogavac verovatno problem da nadležnima objasni ono što osnivaču nije: zašto je i kako ove godine bez javne nabavke angažovala privatnu firmu iz Zrenjanina za poslove obezbeđenja zgrade pozorišta, a koji nikada ranije nisu bili potrebni. Mesečni računi od 260.000 do 300.000 dinara u okotobru i novembru smanjeni su na oko 170.000 dinara, ali će iz kase ustanove neplanirano otići skoro tri miliona dinara!

Možda bi Bogavac mogla da objasni i zašto Demokratskoj stranci nije naplatila izdavanje velike sale pozorišta za sednicu Glavnog odbora, koja je održana u Šapcu usred pandemije virusa korona i sa gotovo nikakvim merama zašite, pa su Šapčani kasnije padali pred vratima Kovid ambulante, a mentor Zelenović glumio glavnog srpskog infektologa. To da je račun DS-a blokiran znala je i ranije, pa teško može biti opravdanje da će faktura, ako je i izdata biti plaćena. A teško je i poverovati da će naći nekog drugog da preuzeme i plati taj dug.

I nema tu priča ni o “stavovima” niti o “idejama”. To je novac građana Šapca koji je Milena Bogavac kao nelegalna direktorka nelegalno trošila, i zbog čega je razrešena.

*Autor je član Gradskog veća za kulturu i informisanje

Sećanje na junaštvo i mučeništvo Šapčana

Posted on by Miroljub Mijušković

Srpska vojska oslobodila je 2. novembra 1918. godine Šabac koji je u Prvom svetskom ratu izgubio polovinu stanovništva i bio gotovo do temelja razoren

Spomenik stradalnicima u porti Saborne crkve

Grad mučenik i grad heroj u Velikom ratu – Šabac je zbog ogromnih materijalnih razaranja i do tada nečuvenih zločina nad civilima u novijoj istoriji nazvan Srpski Verden. Od 14.000 predratnih stanovnika, više od 7.000 nije dočekalo da vidi raspad crno-žute monarhije, a zbog junaštva i stradalništva grad je dobio tri ordena: Francuski ratni krst sa palmom (1920), Čehoslovački ratni krst (1926) i Karađorđevu zvezdu sa mačevima (1934). Srpska vojska oslobodila je Šabac 2. novembra 1918. i taj dan u gradu se obeležava s puno pijeteta.   

Šabac je bio prvi grad u Srbiji u koji su u leto 1914. godine ušle austro-ugarske trupe, ali istovremeno i prvi grad u kojem su zločini bili direktno naređeni. Posle uličnih borbi, neprijatelj je 12. avgusta oko 16 časova zauzeo varoš i utvrdio se na njenom južnom obodu. Još iste večeri počela su masovna hapšenja i ubijanje civila. Komandant 9. korpusa doslovno je naredio:

„Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju, koja je naseljena stanovništvom ispunjenog prema nama fanatičnom mržnjom. U zemlju gde se ubistva kao katastrofa u Sarajevu slave kao junaštvo. Prema takvom stanovništvu svaka humanost je štetna. Ko u ovim slučajevima bude imalo milostiv, taj će biti najstrože kažnjen… Razrušiti svaku kuću u kojoj se nađe oružje… Obesiti najuglednije meštane koji ne odaju gde se nalaze stanovnici kuća u kojima se pronađe oružje…”

Istražujući austo-ugarske zločine, istoričar Vasa Kazimirović navodi sećanja Pera Blaškovića, komandanta bataljona u Trećoj bosanskohercegovačkoj regimenti, koju su činili muslimani i Hrvati, prvi uglavnom iz Tuzlanskog okruga. Ulazeći sa svojom jedinicom u Šabac, u zoru 18. avgusta 1914. godine, ovaj oficir navodi da se suočio sa jezivom slikom…

„Svugdje smo naišli na kaotičan nered. Tako stanje vojske u jednom osvojenom gradu nisam mogao ni zamisliti. Dok smo marširali ulicama, oficirima i vojnicima prilazili su pijani saniteci i trenjaki, pa su im nudili vina, ženskih cipela, rublja i šešira, dječjih igračaka, krzna i tepiha…”

„Zločini i pljačke činjeni su svuda po varoši”, zabeležila je sećanja na tragiče dane 1914. i medicinska sestra Lela Kujundžić, koja je doživela duboku starost. U svoj dnevnik, ona je zapisala da je Pocerska ulica (sada Masarikova) bila prepuna tela ubijenih Šapčana, preko kojih su okupatori bacali posteljinu, jorgane i perinu iz opljačkanih kuća. Tadašnjoj devojčici je izgledalo kao da se žrtve neočekivano zaspale na sred druma.

Ratnih užasa nije bila pošteđena ni Saborna crkva Svetih apostola Petra i Pavla, koja je tokom granatiranja ostala bez krova i tornja, ali i postala mesto do tada nezabeleženog zločina. Odmah po okupaciji u unutrašnjost crkve zatvoreno je oko dve stotine Šapčana, koji su danima bili bez svežeg vazduha, vode i hleba. Prema svedočenjima retkih preživelih, ljudi su padali u nesvest, jeli vosak, pili ulje iz kandila i lizali podove. Ubijeno je 157 zatočenika, a crkva ima spisak 68 žrtava čija se imena pominju prilikom svete liturgije.

Kosti pobijenih talaca nalaze se ispod spomenika palim u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Delo od bronze, na postamentu od belog mermera, koje se uzdiže u porti šabačke crkve, delo je Kotoranina Frana Mengelo – Dinčića. Spomenik je podignut 19. avgusta 1933. godine, a osveštan godinu dana kasnije u prisustvu kralja Aleksandra Karađorđevića, patrijarha Varnave i mnogih dugih zvaničnika na 20-godišnjicu stradanja.

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj operaciji, koja je završena 24. avgusta 1914, okupator je proteran iz Šapca, u koji se ponovo vratio posle ostupanja srpske vojske preko Albanije i zadržao do 2. novembra 1918. Svoja tri najviša odličja, Srpski Verden je čuvao u vitrinama Narodnog muzeja, odakle su nestala bez traga tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Početkom devedesetih godina prošlog veka u gradu su došli na ideju da ordeni budu centralni motiv novog spomenika na Trgu ispred hotela “Sloboda”. Grad je naručio i platio posao vajaru Miodragu Tomaniću iz Celja, poreklom Šapčaninu. Iako je brzo završen, zbog ratnih sukoba na prostorima bivše SFRJ i sankcija međunarodne zajednice, Tomanićev rad je iz Slovenije u Šabac stigao tek posle punih 17 godina. Trostrano obeležje sa tri ordena nalazi se danas u pešačkoj zoni u centru grada, na prostoru oplemeljenom fontanom.

Šabac ne mari za Pop-Lukinu lipu

Posted on by Miroljub Mijušković

Ispod stabla starog 180 godina, koje je posadio slavni Karađorđev vojvoda, gradske vlasti napravile komercijani parking, iako je reč o zaštićenom dobru – spomeniku prirode

Zavod za zaštitu prirode Srbije uputiće svoje stručne saradnike u Šabac, koji će obaviti stručan nadzor na zaštićenom dobru – stablu sitnolisne lipe (Tilia parvifolia Ehrhsun. Tilia Cordata Mill.), izvršiti  uvid  u  zatečeno  stanje i sačiniti predlog mera, a izveštaj (sa predlogom mera) uputiti na dalju proceduru republičkoj Inspekciji za zaštitu  životne. Drvo, zasađeno 1840. godine, proglašeno je za značajno prirodno dobro – spomenik prirode u čijoj štićenoj zoni je zabranjeno parkiranje, ali se ispod njegove krošnje već godinama nalazi komercijalno javno parkiralište, kojim gazduje JP “Parking Šabac”.

Zaštićeno stablo lipe nalazi se u centru grada, na prostoru između Gospodar Jevremove ulice i Tiršovog venca, a odluku o njegovom proglašenju za spomenik prirode, jedinog u urbanom području Šapca, koji je kao takav označen i na interaktivnoj mapi Zavoda za zaštitu prirode, donela je 9. februara 2001. godine tadašnja Skupština opštine, kojom je predsedavao Dušan Petrović.

U odluci, koja je kao jedan od značajnih gradskih dokumenata istaknuta na sajtu grada, navodi se da je ovo drvo tada bilo visoko 20,5 metara, obima debla tri metra i srednjeg prečnika krošnje 16,5 metara. Za površinu ovog spomenika prirode opredeljena je projekcija njegove krošnje u iznosu od 210 kvadratnih metara.

Donoseći ovu odluku, lokalni parlament je propisao i više mera zaštite, a kojima se zabranjuje: sečenje stabla, lomljenje grana, kidanje lišća i plodova, loženje vatre, parkiranje automobila, raskopavanje zemlje, deponovanje smeća… Za sprovođenje mera i dalje redovno održavanje prirodnog dobra ovlašćeno je Javno komunalno preduzeće iz Šapca, konkretn JKP “Stari grad”. U slučaju bilo kakvih promena, koje spomenik mogu da oštete ili ugroze njegova bitna svojstva, ovo preduzeće je obavezano da odmah izvesti Zavod za zaštitu prirode.

Kako se, onda, dogodilo da zaštićena površina postane gradski komercijalni parking, pri čemu se parking mesta nalaze uz samo deblo?

“Zavod za zaštiti prirode nije izdao saglasnost za promenu uslova zaštite i promenu odluke o zaštiti stabla lipe u Šapcu i ona je i dalje  na  snazi. Zavod nije izdao ni saglasnost da se prostor uz stablo promeni u javno parkiralište. Naprotiv, prostorni i urbanistički planovi stručnih službi na nivou opštine bili u su u obavezi da usaglase sve radnje, aktivnosti i plansku dokumentaciju koja se odnose na ovaj prostor sa odredbama odluke”, kaže se u odgovoru pitanja našeg lista koja smo dobili iz ove republičke institucije.

U Zavodu još ističu da je JKP “Stari grad” bio u obavezi da im ukaže na nepoštovanje mera zaštiti, ali da to nije učino, te da je u tom smislu izostala saradnja sa ovim preduzećem, kao upravljačem zaštićenog dobra.

U JP “Parking Šabac”, kojem smo se takođe obratili za odgovore, kažu da “nikada nisu imali pritužbe nadležnih organa da njihova parking mesta na bilo koji način ugrožavaju lipu kao spomenik prirode”.

“Odlukom Odeljenja za inspekcijske i komunalno stambene poslove Gradske uprave Šapca od 2014. godine, ranije izgrađeni vankolovozni javni parking prostor je određen kao parkiralište na kojem će se vršiti naplata parkiranja. Izvedena parking mesta se nalaze u blizini lipe, odnosno građevinski izvedenog i oivičenog ostrva, za koje mi pretpostavljamo da se prilikom izvođenja radova uzelo u obzir da je reč o spomeniku prirode, te da se vodilo računa o normativima i njegovim dimenzijama”, navodi direktor JP “Parking Šabac” Bojan Kalanović.

I u JKP “Stari grad” pozivaju se, takođe, na niz gradskih odluka o javnim parkiralištima od 2009. do 2016. godine, ali i na “pojedinačne odluke i akta organa gradske uprave, nadležnog za poslove saobraćaja”. Kažu da je održavanje zaštićene lipe nalazi na njihovom redovnom programu, koji uključuje zalivanje, odstranjivanje suvih grana, premazivanje stabla…

“Preduzeće će u saradnji sa republičkim Zavodom utvrditi da li je došlo do narušavanja prirodnog dobra. Ukoliko jeste, spremni smo da preduzmemo sve potrebne korake da se eventualnene pravilnositi otklone”, ističu u JKP “Stari grad” i dodaju da su u saradnji sa Zavodom ispod drveta postavili tablu sa obaveštenjem da je reč o spomeniku prirode treće kategorije.

Istina, tabla se nalazi tamo, ali su slova izbledela, pa se ne može pročitati o kakvom je drvetu reč, niti koliko je staro.

Dugovečnu lipu, kojoj je sada 180 godina, posadio je najverovatnije pop Luka Lazarević, Karađorđev vojvoda i prvi upravitelj Šapca, u dvorištu svoje kuće, koja se nalazila preko puta dvora gospodara Jevrema Obrenovića, sada gradske uprave. Lukini naslednici prodali su imanje Mari Kovačević, unuci takođe čuvenog vojvode i trgovca Tešmana Soldatovića, a od nje su je oduzele komunističke vlasti, koje su kuću srušile 1957. godine i podigle poslovno-stambenu zgradu. Marin naslednik, poznati glumac Slobodan Despotović vodi sa gradskom upravom dugogodišnji spor oko restitucije parcele na kojoj je Pop-Lukina lipa.

Zelenovićev ekspertski tim pukao pre nego što je zaživeo

Posted on by Miroljub Mijušković

Profesor Zoran Radovanović saopštio da odlazi na odmor, istog dana demantujući gradonačelnika Šapca da preuzima bilo kakvu zvaničnu funkciju

Preskonferencija u dvorištu Gradske kuće

Da li se ekspertski, medicinski tim savetnika gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića, raspao pre nego što je i zaživeo? U svojstvu komandanta lokalnog štaba za vanredne situacije, Zelenović je u sredu popodne saopštio da je okupio priznate stručnjake iz Beograda – univerzitetskog profesora u penziji dr Zorana Radovanovića i prof. dr Olivera Stojkovića, kao i šabačkog epidemiologa u penziji dr Dragutina Markovića, da bi pomogli u suzbijanju epidemije kovida 19 u ovom gradu. Istog dana profesor Radovanović ga je demantovao.

Na redovnoj konferenciji za medije u dvorištu Gradske kuće, odgovarajući na naše pitanje: da li mu se čini da je broj od oko 2.000 kontakata, koji se trenutno prate u Šapcu prilično nesrazmeran za preko 1.350 novozaraženih u drugom talasu korone, Zelenović je rekao da će upravo takve, nedostajuće odgovore dati novoformirani tim konsultanata i naveo profesore Radovanovića i Stojkovića, i dr Markovića, koji će po dogovoru s njim biti na pomoći gradskom štabu.

“Zaista, prosek od jednog i po kontakta na obolelu osobu je suviše mali. Od Zavoda za javno zdravlje smo tražili objašenje o metodama utvrđivanja kontakata, odosno  kako je moguće da značajan broj obolelih ima samo jedan ili nijedan kontakt. Ovo je vrhunski, eksperski tim, koji će pomoći da dobijemo sve odgovore i izborimo se sa virusom”, naglasio je Zelenović i zamolio pi-ar službu da novinarima podeli biografije članova tima.

Međutim, već u sredu u večernjim satima na svoj fejsbuk stranici odlasio se prof. dr Zoran Radovanović, bivši redovni profesor epidemiologije na medicinskim fakultetima u Beogradu (do 2000.) i Kuvajtu (do 2007.), koji je i autor velikog broja udžbenika i naučno-stručnih radova u ovoj oblasti.

“Upravo čujem da je objavljeno kako sam na čelu tima za borbu protiv kovida 19 u Šapcu. Po sredi je nesporazum, jer nisam preuzeo nikakvu zvaničnu funkciju. Narednih dana idem na odmor, tako da ni fizički ne bih mogao da se angažujem u tom svojstvu”, istakao je Radovanović.

On je naveo da se gradonačelnik Nebojša Zelenović u ponedeljak sreo sa prof. dr Oliverom Stojkovićem i s njim, “tražeći savete zbog teškoća na koje nailazi”. “Slične savete dajem svima koji mi se obrate. Na gradonačelnikovo pitanje da li može da navede moje ime kao konsultanta, odgovorio sam mu da nemam šta da krijem. Dakle, u okviru svojih mogućnosti, savete dajem svakome ko mi ih zatraži”, pojasnio je svoj angažman u šabačkom timu dr Radovanović.

Drugo zvučno ime prezentovanog tima – genetičara dr Olivera Stojkovića, stručnjaka za sudsko-medicinsku forenziku, Šapčani pamte kao veštaka u procesu za trostruko ubistvo u selu Gradojeviću 13. juna 2000. godine. Stojković se nalazio na čelu tima koji je analizirao biološke tragove sa mesta jednog od najvećih zločina u ovom kraju za koji su bili optuženi Branko Ž., Mile M. i Zoran M., svi iz Šapca. Ali i pored utvrđene podudarnosti od preko 99,9 odsto sudsko veće ih nije prihvatilo kao dokaz za osuđujuću presudu.

Da je sud imao za pravo oslobodivši trojicu okrivljenih, pokazalo se posle tri godine, kada su u akciji “Sablja” uhapšena četvorica muškaraca iz Rume – Jovan V., Dušan B., Milorad G. i Zoran V., koji su priznali da su zajedno sa hrvatskim državljanom Draganom J. iz Virovitice upali u kuću uglednog domaćina Milomira Miloševića i iz koristoljublja ubili njega, njegovu majku Milenu i suprugu Ljiljanu.

Iako je profesor Radovanović u sredu uveče naveo da odlazi na odmor, u šabačkim, lokalnim medijima juče je objavljeno, kako je naslovljeno, “Zajedničko saopštenje gradonačelnika Šapca Nebojše Zelenovića, prof. dr Zorana Radovanovića i prof. dr Olivera Stojkovića”. U njemu se navodi da će oni “biti povremeni konsultanti u stručnom, savetodavnom timu za suzbijanje zaraze izazvane virusom korona u Šapcu”, i da će “gradonačelniku i štabu za vanredne situacije pomagati bez ikakve naknade, kao volonteri”.

Teško s koronom u Mačvanskom okrugu

Posted on by Miroljub Mijušković

U gradovima svakodnevno raste broj obolelih, ali su kolektivni centri bez zaraženih, saopštio načelnik Vladan Krasavac

Epidemiološka situacija na području osam gradova i opština Mačvanskog okruga i dalje je teška, sa svakodnevnim povećanjem broja zaraženih lica. Grad Šabac je posle Beograda, a uz Čačak i Kraljevo jedno od najvećih žarišta virusa kovid 19 u Republici Srbiji. Veoma nestabilna situacija jeste i u Loznici, Bogatiću, Koceljevi i Vladimircima, saopštio je juče načelnik okruga Vladan Krasavac.

Vladan Krasavac

Prema poslednjem izveštaju regionalnog Zavoda za zaštitu zdravlja, na području Mačvanskog ogruga juče je potvrđeno još 114 pozitivnih uzoraka. U Šapcu 86, Loznici 22, Bogatiću, Koceljevi i Ljuboviji po dva, što je od početka epidemije ukupno 2.129. Od toga je aktivno obolelih 1.690 osoba. Najviše zaraženih je u Šapcu 1.469 i Loznici 431.

Opšta bolnica “Dr Laza K. Lazarević” u Šapcu je postala kovid bolnica za Mačvanski okrug, i već radi sa prenapregnutim kapacitetima sa preko 290 pacijenata koji imaju srednje tešku i tešku kliničku sliku. Prema rečima načelnika okruga, u ponedeljak i utorak jedan deo težih pacijenata prebačen je u Beograd.

“U pripremi je i otvaranje privremene kovid bolnica u sali Ekonomske škole ‘Stana Milanović’ u Šapcu, u koju će biti upućeni stručni tim iz Kliničkog centra Srbije i vojni lekari, kako bi se što pre popravilo stanje zdravstvenog sistema u najvećem gradu okruga. Zbog pogoršane epidemiološke situacije, trudice iz Šapca i drugi pacijenti upućuju se u bolnice u Loznici, Valjevu i Sremskoj Mitrovici”, naglašava Krasavac.

Načelnik Mačvanskog okruga navodi da kolektivni centri stanovanja na ovom području za sada funkcionišu dobro, bez epidemioloških problema. Gerontološki centar Šabac i Dom za stare Krupanj, koji trenutno imaju 253 štićenika i 113 zaposlenih, nemaju ni jedan slučaj zaraženih kovidom 19. Za ulazak novih korisnika primenjuju se mere predostrožnosti, pa se oni najpre testiraju i odlaze u izolaciju od 14 dana.

“Posete ovim ustanovama su zabranjene. Centri imaju svu potrebnu zaštitnu opremu, a dezinfekcija unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora vrši se dva puta nedeljno. Ista situacija je i u privatnim domovima za stare u selima Tršić (Loznica) i Slepčević (Šabac), koji trenutn imaju 74 štićenika i 33 zaposlena”, kaže Krasavac.

Prema njegovim rečima, u Centru za azil u Banji Koviljači smešteno je 59 tražioca azila. Među njima nema zaraženih, a sve mere naložene od Kriznog štaba i Komesarijata za izbeglice sprovode se na najbolji način. Tražioci azila imaju ograničeni izlaz iz Centra, i to po tri osobe u grupi, u trajanju od po 90 minuta.

Migranata koji su u prolazu kroz Mačvanski upravni okrug trenutno nema, jer je prekinuta zakozvana drinska ruta. Policijska uprava Šabac situaciju drži pod kontrolom.

Eksplozija korone u Šapcu

Posted on by Miroljub Mijušković

Glavni odbor DS-a u Šabačkom pozorištu

Grad Šabac je juče prebacio brojku od hiljadu obolelih od kovida 19. Ako se zna da je u prvom talasu korone bilo ispod stotinu zaraženih građana, onda je podatak zastrašujući.

Zbog čega je epidemija bukvalno eksplodirala u ovom gradu od 4. jula naovamo?

Lokalna vlast nije se usudila, bar direktno, da krivicu prebaci na republičku, zbog održavanje izbora, jer je i sama, i to do samo petnaetak minuta pre zatvaranja birališta, javno pozivala građane da izađu u što većem broju.

U Šapcu je u vreme predizborne tišine, a pod pokroviteljstvom grada, organizovana kulturna manifestacija „Vinaverovi dani“. A paralelno s njom i tzv. veče kupovine i koncert lokalnih kulturno-umetničkih društva na centralnom gradskom trgu.

U vikendu posle izbora usledili su festival cveća „Ruže Lipolista“ i konjičke trke, koje su godinama najposećeniji sportski događaj u gradu, ali i nastavak prekinete beogradske sednice Glavnog odbora (Lutovčevog) DS-a u sali Šabačkog pozorišta.

Jesu li svi poštovali mere bezbednosti, preporučenog rastojanja i nošenja maski u zatvorenom prostoru? Fotografije sa ovih događaja koje su se pojavile na društvenim mrežama svedoče da nisu.

Vanredna situacija u Šapcu zbog opasnosti od kovida 19 proglašena je 3. jula popodne, a potvrđena je sledeće večeri na hitnoj sednici dosadašnjeg saziva Skupštine grada. Novog saziva još nema, pošto ponavljanje izbora na 27 biračkih mesta nije organizovano, već je prolongirano do okončanja vanredne situacije.

U Zavodu za javno zdravlje u Šapcu ističu da su prethodno, i to čak u tri navrata: 20, 23. i 26. juna upozoravali lokalni štab za vanredne situacije i predlagali strožije mere kako bi se izbeglo da grad postane potencijalno žarište epidemije, ali da ove mere komandant štaba Nebojša Zelenović nije sproveo.

Zelenović je, opet, optužio Zavod za javno zdravlje da je Šapčanima uskratio neophodan broj PCR testova, te da su testovi u grad stigli tek posle njegovih poruka na „tviteru“ i pisama koje je uputio stranim abasadama. Premijerka Ana Brnabić zamolila ga je da tešku epidemiološku situaciju ne politizuje i naglasila da je država obezbedila i dovoljan broj testova i referentnu ustanovu (Vetarinarski spacijalistički institut u Šapcu) za njihovu dnevnu analizu.

U poslednja dva dana nezaobilazna tema tzv. redovnih preskonferencija šabačkog štaba za vanredne situacije jeste da li ovdašnjim ugostiteljima treba produžiti radno vreme, sa dosadašnjih 20 na 23 sata. I pored velikog broja obolelih, gradonačelnik Zelenović je rad da izađe u susret kafedžijama, ali ga sprečava odluka vlade.

Zbog toga je, posle sastanka s njim, u dvorištu Gradske kuće organizovano potpisivanje dopisa državnom kriznom štabu da se letnjim baštama u Šapcu dozvoli rad od 7 do 23 sata. Tako je, kažu, i u drugim gradovima.

Spomenik Jevremu na spornom postamentu

Posted on by Miroljub Mijušković

Bronzani Jevrem Obrenović spušten na postolje za čiju je izradu pre petnaestak dana gradska uprava u Šapcu obustavila javnu nabavku

Proteklog vikenda u centru Šapca, na Cvetnom trgu, otkriven je spomenik Jevremu Obrenoviću (1790 – 1856), najmlađem bratu Knjaza Miloša, koji je ovom gradu udario evropske temelje. Na monumentalno obeležje nakadašnjem obor-knezu Šabačke nahije, ili ovovremenski – prvom šabačkom gradonačelniku, čekalo se bezmalo 12 godina, koliko je proteklo od javnog, republičkog konkursa za izbor najboljeg rešenja. Spomenik Jevremu delo je vajara Vladimira Tovića iz Sremske Mitrovice, izlila ga je Umetnička radionica “Ljubisavljević” iz Kovinu, ali ko je uradio postament – bar za sada je enigma.

Tovićevo viđenje Jevrema, koji je predstavljen u gradskoj nošnji svog vremena, u stavu vođe poniklog iz naroda, dobilo je jednu od dve ravnopravne druge nagrade na konkursu, koji je grad Šabac raspisao 1. avgusta 2008. godine, a na koji se javilo čak 28 autora i autorskih timova. Druga nagrada tom prilikom je pripala i vajaru Zoranu Ivanoviću iz Beograda, a dodeljene su, takođe, treća i dve obeštećujuće za skluptorska ostvarenja.

Iako je prava prilika za podizanje spomenika propuštena 2016. godine, kada je obeležavano dva veka od dolaska Jevrema Obrenovića u Šabac, kojim je upravljao 15 godina, i koji je zahvaljujući njemu dobio školu, bolnicu, apoteku, kasarnu, čitalište… ali i prvi klavir u Srbiji, građani su veoma zadovoljni Tovićevim 4,2 rešenjem, čije je izlivanje u bronzi koštalo gradski budžet 2,4 miliona dinara (sa PDV-om). Mnogo manje, međutim, dopao im se postamnet, koji je, takođe, trebalo da bude reprezentativan, s obzirom da je za njega bilo spremljeno čak 50 odsto više novca nego za spomenik visok 4,2 metra i težak oko 1.000 kilograma.

Javnu nabavku za izradu postamenta spomenika Jevremu Obrenoviću, gradska uprava u Šapcu raspisala je 18. februara ove godine, pet i po meseci posle naručenog livenja. Ugovor u vrednosti od 2.993.720 dinara (sa PDV-om 3.592.464) dodeljen je 10. marta firmi “Šumadija granit” iz Aranđelovca. Tom prilikom odbijen je drugi punuđač, “Granit – Liješće” iz Sremske Mitrovice, koji je za isti posao tražio daleko manje – 2.496.210 dinara.

Jeftinija ponuda, kako je navedeno u dokumentu koji je potpisao načelnik gradske uprave Milan Vasić, odbijena je kao neprihvatljiva, jer ponuđač iz Sremske Mitrovice “nije ispunio dodatni uslov kadrovskog kapaciteta“, pošto je umesto minimalno jednog diplomiranog arhitekte i građevinca 4. stepena u radnom odnosu dostavio na uvid takozvane ugovore o delu sa njima. “Granit – Liješće” je presavilo tabak i uložilo žalbu za zaštitu prava ponuđača u postupku javne nabavke, a koju je 22. maja Republička komisija usvojila kao osnovanu.

U daljem sledu događaja, gradska uprava u Šapcu je 1. juna ove godine obustavila javnu nabavku za izradu postamenta, a u obrazloženju, koje je takođe potpisao načelnik Vasić, navedeno je da su „usled protoka vremena, i preraspodele budžetskih sredstava, nastupili objektivni i dokazivi razlozi zbog kojih je prestala potreba naručioca za javnom nabavkom“, te da se „postupak javne nabavke za izradu postamenta za spomenik Jevremu Obrenoviću neće ponavljati u toku iste budžetske godine, odnosno u narednih šest meseci“.

Ko je i po kojoj zakonskoj proceduri, izradio u međuvremenu postament na koji je spušten spomenik Jevremu, a koji su u subotu uveče zajednički otkrili gradonačelnik Nebojša Zelenović i autor Vladimir Tović? Na ovo javno postavljeno pitanje za sada nema odgovora iz gradske kuće, i verovatno ga neće biti sve dok ne prođu predstojeći lokalni izbori.

Ono što Šapčani mogu da uoče jeste da postament nije izrađen od kamena impala, prirodne vrste granita, niti je prostor oko njega uređen kako je to predviđeno idejnim rešenjem Javnog preduzeća „Infrastruktura“, koje smo uspeli da pronađemo u konkursnoj dokumentaciji. Ni ime Jevrema Obrenovića se ne nalazi u sredini postamenta, već je primetno pomereno u stranu, iako su istim rešenjem precizirani i tip i veličina slova i njihov centralni položaj.

Šabačkim komunalcima opet zakinute plate

Posted on by Miroljub Mijušković

Radnicima po 10.000 dinara manje, a puna koverta v. d. direktoru iz Niša koji od početka godine ne dolazi na posao

Šokirani smanjenjem zarada za oko 10.000 dinara, i to samo nekoliko dana pred izbore, zaposleni u Javno-komunalom preduzeću „Stari grad“ u Šapcu ponovo su zapretili štrajkom. Zbog teškog materijalnog položaja i loše organizacije posla, oni su prošlog jula čitavu sedmicu odbijali da odnose smeće iz grada, a stanje se nije popravilo ni posle kadrovske „rokade“ na čelu kolektiva. Štaviše, stvari su se još više zakuvale.

Više posla, manje para

„Iz nepoznatih razloga, samozvana zamenica nepostojećeg v. d. direktora JKP „Stari grad“ je svim radnicima umanjila platu za oko 10.000, ali je zato već peti mesec uplatila punu platu tom direktoru, koji se ne pojavljuje ni u Šapcu ni u firmi od 31. decembra 2019. godine“, obelodanio je juče Zoran Terzić, dugogodišnji radnik ovog gradskog preduzeća.

On navodi da u vreme vanrednog stanja niko od zaposlenih u „Starom gradu“ nije postavljao pitanje ni šta se radi, ni koliko se radi, niti kada se radi, ali da je „odmah po ukidanju vanrednog stanja u firmi nastavljeno sa omalovažavanjem, šikaniranjem i ponižavanjem radnika“. „Reč je o nepriznavanju radnog vremena i prekovremenih sati, a zamenica direktora nije svesna, ili ne želi da bude svesna, da sa manjkom zaposlenih oni koji rade moraju da se angažuju i više i duže da bi se posao valjano završio“, objašnjava Terzić.

Akuelna zamenica direktora Snežana Đokić, kadar lokalnog odbora SPO, koalicionog partnera stranke Zajedno za Srbiju u gradskoj vlasti, bila je na čelu komunalnog preduzeća u vreme prošlogodišnjeg štrajka, do kojeg je takođe došlo usled umanjenja ličnih primanja, tada od 4.000 do 6.000 dinara po radniku. Početkom septembra, odlukom većine u lokalnom parlementu, zamenjena je Miroslavom Premovićem iz Niša, koji, po tvrđenju zaposlenih, nije viđen već šesti mesec u preduzeću.

Uprava je u ruiniranoj “Zorkinoj” zgradi, a mehanizacija na drugom kraju grada, u Kasarskim livadama

Mediji su pisali da je protiv Premovića bila podneta krivična prijava zbog toga što je zloupotrebom službenog položaja i ovlašćenja, u privatne svrhe 31. decembra 2019. godine odvezao službeno vozilo, marke “škoda oktavija”, i upotrebio karticu preduzeća za točenje goriva. Automobil je posle mesec dana (i ponošenja prijave) osvanuo na parkingu “Starog grada”, ali Skupština Šapca ni do danas nije razrešila v. d. direktora, iako su odbornici opozicije okupljene oko SNS-a više puta ukazivali na njegovo odsustvovanje i probleme u poslovanju firme.

Najveće šabačko komunalno preduzeće sa oko 280 stalnih radnika, ali i većeg broja angažovanih na određeno vreme, koje se pored javne čistoće bavi održavanjem pijaca, pogrebnim uslugama i zelenilom, već nekoliko godina je podstanar na periferiji grada. Lokaciju firme koja se nalazila preko puta glavne autobuske stanice, gradska uprava je prodala „Lidlu“, ali od dobijenog novca (oko milion evra) nije kupljen novi plac, iako je to bilo predviđeno.

Zaposleni u JKP „Stari grad“ ističu da je sve to povećalo troškove poslovanja, zbog čega se često dešava da nema dovoljno para za plate, ali i rezervne delove i popravu i zanavljanje mašina i kamiona. Zamenica direktora Snežana Đokić, povodom nove pretnje štrajkom, juče se nije javno oglašavala. Kako saznajemo, pošto radnici do 8 sati nisu izašli na teren, ona im je obećala da će sve radne liste biti prekontrolisane, a ispravke odmah urađene.

Pevali su o lepoticama i ratnicima

Posted on by Miroljub Mijušković

Najdugovečnija šabačka muzička družina – Cicvarići trajala je od prvih decenija 19. do polovine 20. veka i iza sebe je ostavila najlepše starogradske pesme   

Oduševljavali su i mnoge krunisane glave: Cicvarići (Arhivska fotografija)

Kada je, tada već vremešni, Baka Cicvarić, kapelnik najčuvenije šabačke muzičke Družine Cicvarića, video mladu udovicu Jelenu Jovanović, takođe iz Šapca, majku (kasnije) znamenitog glumca Ljubiše Jovanovića, nije mogao da odoli njenoj lepoti. Zajecale su violine, kažu se da se to zbilo u Vrnjačkoj banji, godinu-dve posle Velikog rata, i da je tako nastala jedna od najlepših starogradskih pesama “Jeleno, momo Jeleno”, koja se peva i dan-danas.

Cicvarići iz šabačke Male oglasili su se još u prvim decenijama 19. veka i trajali su sve do šezdesetih  godina 20. veka. Na početku su koristili šargije i tambure, a kasnije su orkestru, uglavnom ih je bilo desetak članova, dodali violine, viole i kontrabas. Čak sedam generacija ovih samoukih muzičkih čarobnjaka smenjivalo se od osnivača Omera, koji je po legendi sastavio ostatke violine, koju je turski beg, starešina šabačke tvrđeve, razbio iz besa zbog neuzvraćene ljubavi o kojoj govori pesma “Đaurko lepa”, pa do poslednjeg kapelnika Osmana (Penco) Cicvarića.

Gostovali su Cicvarići u konaku Gospodar Jevrema, Belom dvoru (najbogatije šabačke porodice) Kurtovića, u svim vodećim šabačkim i beogradskim kafanama, ali i u Novom Sadu, Banjaluci, Mostaru, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Pešti, Parizu i Pragu, gde su 1923. snimili svoju prvu gramofonsku ploču. Svirali su i pevali krunisanim glavama: knezu Mihailu i kralju Milanu Obrenoviću, a potom i kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću.

Iza njih su ostale i pesme “Rod rodila kruška ranka”, “Angelina bela Grkinja”, “Pošetali šabački trgovci”, “Razvilo se ravno polje prilepsko”, “Tri devojke”, “Na Šabac je udario Švaba”, “Poranio Jovančiću”, “Mali pijac potopila Sava”, “Cojle Manojle”, “Pukovnik Đoka putuje, putuje”…

Da je Baku Cicvarića, zvanog Slavuj, uz koga su u to vreme muzicirali njegova tri rođena brata Mujo, Omer i Began, kao i brat od strica Osman (Loso), u Vrnjačkoj banji opčinila lepota šabačke udovice, ispričao je Stanimir Stajko Radosavljević iz Salaša Noćajskog, nekada političar, koji se sa Cicvarićima družio pola veka, a od zaborava je sačuvao kolega Miloje Miljević, dugogodišnji dopisnik novinske kuće “Politika” iz Sremske Mitrovice.

Postoji, međutim, i druga verzija, po kojoj je bravura “Jeleno, momo Jeleno” posvećena Šapčanki Jeleni Đorđević, majci pripovedača, pesnika i romanopisca  Konstantina Koke Đorđevića, čija se kuća nalazila u Kamenjaku, gradskoj četvrti kroz koju se prolazi na putu u šabačku Malu. Vraćajući se iz tada čuvene kafane “Devet direka”, gde su često svirali takođe piscu Janku Veselinoviću, Cicvarići su propevali ispod prozora prelepe gospođe Đorđević.

Još jedna lepotica, ovoga puta iz Grčke, Angelina Kapsalis, udata Mostarac, bila je muzička muza Cicvarića, zapamtio je Stajko Radosavljević. Među srpskim ratnicima na Krfu nalazio se i Beograđanin Đorđe Mostarac, između koga i lepe Grkinje je planula ljubav. Angelina je postala Đorđeva životna saputnica, otišla je s njim u Beograd, a saznavši za ovu romansu šabačka muzička družina nije mogla da odoli. Gotovo preko noći su ispevali su čuvenu starogradsku pesmu “Angelina, bela Grkinja”.

Cicvarići su, veruje se, pesmom “Pukovnik Đoka putuje, putuje” ovekovečili i velikog srpskog patriotu i ratnika Đorđa Vlajkovića, po kojem jedna od ulica u centru Beograda nosi ime. Đorđe je bio sin Todora Vlajkovića iz Prizrena, u Beogradu je završio osnovnu školu i upisao Licej, ali ga je rani gubitak oba roditelja odveo u vojsku sa već 14 godina. Za vreme Mađarske bune 1848. godine pristupio je srpskom dobrovoljačkom odredu, koji je organizovao Stevan Petrović – Knićanin, a posebno je istakao u odbrani Srbobrana. Vojničku karijeru okončao je kao pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske, višestuko odlikovan za junaštvo.

Tokom balkanskih i Prvog svetskog rata muzički virtuozi iz Šapca nisu svirali i pevali. Bakin mlađi brat Mujo Cicvarić 1912. godine prijavio se kao dobrovoljac u 6. (šabački) puk Srpske vojske. Kao podnarednik, hrabrošću se pročuo na Kumanovu, a u puzama između gruvanja topova svojom violinom podsećao je saborce na zavičaj.

U rovovima kod Prilepa, Mujo je oboleo od kolere i preminuo, a vest o njegovoj smrti sa zakašnjenjem je stigla u Šabac. Borbe, stradanja i pobede u Makedoniji družina Cicvarići će kasnije opevati stihovima “Razvilo se ravno polje prilepsko / gde Pavle Šturm pije vino tikveško” posvećenoj takođe velikom junaku, Lužičkom Srbinu Pavlu Jurišiću Šturmu.

Sveža sećanja na Prvi svetski rat, potom, donela je i pesma “Na Šabac je udario Švaba” sa refrenom “Op, šija pešadija…”. Cicvarići su imali posebnu čast da 1918. godine u Beogradu učestvuju u centralnoj svečanosti povodom proboja Solunskog fronta i oslobođenja Srbije.

Baka Slavuj Cicvarić iznenada je preminuo u leto 1922. godine. Sahranjen je uz zvuke svoje družine na Kamičkom groblju, a hroničari su zabaležili da je na ispraćaju bilo više od pola Šapca. Pred Drugi svetski rat, kapelnik je postao Penco Cicvarić, sin Bakinog brata Muje koji je stradao na bojištu u Makedoniji. Sa Pencom su Cicvarići ponovo dosegli zvezde: iako su se vremena promenila, svirali su i pevali u kafanama beogradske Skadarlije, pa čak i u elitnom ljubljanskom hotelu “Lav”. Posle aprila 1965. i smrti Pence Cicvarića družina više nije imala snage za novi početak.