Category: Ekonomija

Koliko Šapčane košta „besplatan“ prevoz

Posted on by Miroljub Mijušković

Protestnim vožnjama preduzeće „Duga“ traži od grada preko 30 miliona dinara, iako je Nebojša Zelenović tvrdio da partnerstvo s privatnikom budžet neće stajati ni dinara 

Autobusi “Duge” u Zelenovićevoj kampanji

Nekoliko dana unazad autobusi preduzeća „Duga“ iz mačvanskog sela Petlovača, koje je sa dosadašnjom lokalnom vlašću sklopilo ugovor sa elementima koncesije, trube šabačkim ulicama, zahtevajući da grad ovoj firmi isplati dug od preko 30 miliona dinara. Gradski i prigradski linijski prevoz na području Šapca od 1. juna ove godine funkcioniše po principu javno-privatnog partnerstva, za koje je odlazeći gradonačelnik Nebojša Zelenović javno tvrdio da neće opteretiti budžet grada. Potestne vožnje usledile su posle završetka izbora, pred samo konstituisanje novog lokalnog parlamenta i promenu vlasti.  

Gradski i prigradski prevoz, pored preduzeća „Duga“, koje je dobilo ekskluzivni ugovor vredan  3,12 milijardi dinara (oko 27 miliona evra) za period od sedam godina, ranije su obavljala i preduzeća „Mačva ekspres“ iz Badovinaca i „MiS – Miki turs“ iz Majura, a novom organizacijom obe fime su ostale bez putnika na dosadašnjim pravcima. „Svi autobusi idu na gas i nigde u Srbiji nije takav slučaj. Imamo gorivo koje najmanje zagađuje životnu sredinu, što je bio jedan od prioriteta tokom izbor privatnog partnera. Novi prevoz neće koštati ni dinara grad Šabac“, više puta je ponovio Zelenović u predizbornoj kampanji, tokom koje su vozila „Duge“ bila oblepljena njegovom fotografijom.

„Sa presekom od 15. oktobra, lokalna samouprava duguje „Dugi“ preko 30 miliona dinara i preduzeće više nije u mogućnosti da organizuje prevoz na gradskim i prigradskim linijama, s obzirom da isporučilac gasa neće tolerisati naša dugovanja prema njemu. Znači, svakog dana se može desiti da ne dobijemo isporuku gasa, a to znači da će građani Šapca, naši dragi putnici ostati bez prevoza. I to bez naše krivice“, ističe direktor preduzeća iz Petlovače Dragorad Misojčić.

Na protest prevoznika, odlazeća gradska uprava u Šapcu reagovala je saopštenjem u kojem se ističe da je privatni partner potpisanim ugovorom preuzeo odgovornost za troškove poslovanja, i da se sredstva za obavljanje delatnosti linijskog prevoza obezbeđuju iz prihoda od prodaje mesečnih karata u spoljnoj prodajnoj mreži i prodaje pojedinačnih karata u vozilima, kao i da je zahtevani iznos koncesione naknade prihod nula dinara.  

„Ne postoji ugovorna obaveza grada da preduzeću „Duga“ vrši bilo kakvu finansijsku uplatu za obavljanje prevoza putnika na teritoriji grada“, ističe se u saopštenju gradske uprave.

Međutim, na osnovu zahtev za subvencionisanje, koji je privatni partner podneo 15. jula, samo mesec i po dana od zvaničnog početka novog sistema prevoza, a usled, kako je navedeno, „lošeg poslovanja izazvanog pandemijom korona virusa“, Gradsko veće u Šapcu je 27. avgusta naložilo gradskoj upravi da izvrši potrebne analize i sačini aneks ugovora. Zbog, kako je navedeno, više sile, veće je potom odobrilo isplatu prevozniku jednokratne pomoći iz budžeta od 22,3 miliona dinara i 2. oktobra zatražilo sazivanje starog saziva Skupštine grada kako bi aneks ugovora bio usvojen.

Sednica, naravno, nije mogla biti održana, jer je mandat starom sazivu istekao još početkom maja, a zbog učestalog ponavljanja lokalnih izbora sastav novog još nije bio definisan.           

Inače, čitava procedura izbora privatnog partera bila je u znaku mnogih kontroverzi. Javni poziv dva puta je raspisivan: 24. jula prošle godine sa rokom za podnošenje ponuda do 17. septembra i 27. decembra sa rokom do 8. januara ove godine. Posle ponovljenog poziva, na konkurs je stigla samo jedna prijava – preduzeća „Duga“. Međutim, već 10. januara postupak je obustavljen, jer je podneta prijava ocenjena kao neprihvatljiva.

Preduzeće, između ostalog, tom prilikom nije dostavilo potvrde nadležnih organa o neosuđivanosti, niti dokaz da raspolaže sa najmanje 32 radno angažovana lica, već samo izjavu za 16 zaposlenih. Nedostajale su, takođe, i overene izjave o dovoljnom i tehnički ispravnom kapacitetu – umesto 61 autobusa bili su podneti podaci za 15, kao i neophodne bankarske garancije.

Kao privatni partner gradu u poslu vrednom preko tri milijarde dinara „Duga“ je potom izabrana bez novog javnog poziva za podnošenje ponuda.

Šabački radnici čekaju zarade 11 godina

Posted on by Miroljub Mijušković

Iako je Privredni apelacioni sud naložio ubrzanje postupka, okončanje stečaja u preduzeću “Zorka – mineralna đubriva” i dalje koči fantomska firma iz Holandije

Bivši radnici najveće fabrike u šabačkoj HK “Zorka”

Pored pravosnažnih, izvršnih rešenja domaćih sudova, ali i presude Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu, bivši radnici fabrike „Zorka – mineralna đubriva“ u Šapcu ni posle 11 godina ne mogu da naplate svoje neizmirene zarade, koje su im priznate u stečajnom postupku. Kao poslednja velika prepreka, pred njih je neočivano “iskočila” holanska firma „Krouberi B. V.“ iz Den Haga, kojoj Privredni sud u Valjevu nikako ne uspeva da uđe u trag, a zbog čega ni stečaj u nekada najvećem društvu HK “Zorka” ne može da bude okončan.

“U avgustu prošle godine, po našim žalbama, Privredni apelacioni sud je utvrdio da nam je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Stečajnom sudiji je tom prilikom naloženo da u roku od četiri meseca preduzme sve procesne radnje kako bi se okončao stečaj u fabrici “Zorka – mineralna đubriva”. Međutim, prošlo je više od godinu, a ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke”, kaže Radosav Jakovljević, predsednik Odbora za naplatu radničkih potraživanja.

Fabrika „Zorka – mineralna đubriva“ prodata je u avgustu 2009. godine „Viktorija grupi“ za 3,4 miliona evra, a danas je vlasništvo “Eliksir grupe”, koja je za 9,6 miliona preuzela i njene prostale nekretnine. Novi kupci, međutim, pazarili su samo imovinu fabrike, bez obaveze da izmiri dotadašnja dugovanja prema zaposlenima i drugim poveriocima. Dugovi radnicima, a radilo se o 13 uskraćenih zarada, za koje su oni već imali pravosnažne sudske presude, ostali su staroj firmi (na papiru) u kojoj je 2015. godine uveden stečaj.

“Oko 875 zaposlenih potraživalo je tada sa dospelim kamatama više od 580 miliona dinara. Njima je 2010. godine, po dogovoru gradskog i fabričkog rukovodstva, ponuđeno da za svega 10 osto vrednosti ustupe ta potraživanja “Zorka – holdingu”. Ipak, 170 kolega nije pristalo da se odrekne 90 odsto zarada, već su se odlučili da nalatu čekaju iz stečaja. Radnici iz stečajne mase danas potražuju 48 miliona”, objašnjava naš sagovornik.

Stečajni poverenik Predrag Manojlović priznao je potraživanja bivšim radnicima, a na računu fabrike “Zorka – mineralna đubriva” nalazi se 306 miliona dinara, od kojih je veći deo od prodaje imovine fabrike “Viktorija grupi” i “Eliksir grupi”. Novac je u međuvremenu oročen kod Poštanske štedionice, i prema tvrdnjama radnika mesečno se uvećava za po milion dinara, ali oni i dalje ne mogu do njega.

Okončanju stečaja isprečio se spor sa fantomskom firmom iz Holandije, koja od “Zorka – mineralnih đubriva” potražuje 906,8 miliona dinara glavnog duga i kamate na ime navodnog investicionog ulaganja tokom 2003. godine!? U poslovnim knjigama šabačke fabrike, nisu bile evidentirane nikakve obaveze po tom osnovu, pa stečajni povernik nije prihvatio ta potraživanja, ali pošto se radilo o velikom iznosu ipak je odlučio da se deoba stečajne mase obavi po okončanju spora.

Međutim, holandska firma je 23. aprila 2019. godine likvidirana i kao pravno lice izbrisana iz privrednog registra ove zemlje. Prethodno, ostala je bez direktora, pa čak i advokata koji ju je zastupao u sporu pred Privredni sudom u Valjevu. Spor je zbog toga prekinut, a radnici su obavešteni da će biti nastavljen kada ga budu preuzeli njeni naslednici, što se još nije dogodilo.

“Molili smo za pomoć gradonačelnika Šapca Nebojšu Zelenovića, koji nam je rekao da će razgovarati sa holandskim ambasadorom. I tu nije bilo ništa. Ovih dana od naše advokatice smo saznali da je poverenik Manojlović zatražio da iz stečejne mase naplati svoj rad, valjda je i njemu dozlogrdilo da čeka. On, naravno, ima pravo na nadoknadu, ali tek po završetku stečaja. Ili smo jedino mi osuđeni da stojimo u redu”, pita se Radosav Jakovljević.

Cveta šverc duvana u Mačvi

Posted on by Miroljub Mijušković

U šabačkom kraju prijavljena proizvodnja duvana tek na 250 hektara, a procena je da se gaji na preko hiljadu

Da li je šabački kraj postao centar za ilegalnu proizvodnju, preradu i trgovinu duvanom. Upućeni tvrde da jeste, ali niko nije voljan da o tome govori javno. Nadležni se prave da to ne vide, jer kad bi samo prošetali po njivama i pijacama „marice“ bi bile pune. Pošto je reč o akciznoj robi, državni budžet je svakako na šteti, a koliko su kupovinom „seckanog“ duvana na dobitku ili šteti pušači? Većina od njih ne sluti da udiše i izuzetno otrovne herbicide kojima se veoma često veštački ubrzava njegovo sazrevanje.

– Šverc duvana je ovde postao veoma profitabilan „biznis“, unosan koliko i droga a manje rizičan, čiju kontrolu sve više preuzimaju mafijaši. Zato nije čudo što ljudi ćute, prvi od straha a drugi zbog „tala“ sa kriminalcima. Korist, naravno, imaju i neposredni proizvođači, bez kojih od tog posla ne bi bilo ništa, kaže sagovornik „Politike“, koji takođe insistira da ostane anoniman.

Proizvodnja duvana u šabačkom kraju, posebno njegovom mačvanskom delu, počela je pre deceniju i po dolaskom velikih kompanija, koje su besplatnim rasadnim materijalom, kreditiranjem proizvodnje i nabavke sušara uspele da privuku poljoprivrednike da sa tradicionalnih kultura pređu na gajenje „virdžinije“ i „bejrela“. Neposredni proizvođači bili su u obavezi da prijave zasejane površine i posle branja i sušenja isporuče sav duvan.

–  I to je sve bilo legalno. Šverc je krenuo kada su se pojedini dosetili da umesto, recimo, tri zasade šest hektara. Tu drugu polovinu duvana nisu prijavljivali ni državi ni otkupljivačima, nego su počeli da ga sami seckaju i prodaju ispod ruke. Kako je „biznis“ rastao, najveći „igrači“ su se sve bolje organizovali, pa prste sada pružaju i do samih vrhova lokalne vlasti, navodi naš izvor.

Na hektare prijavljene državi, neposredni proizvođači redovno dobijaju subvencije. Problem je, međutim, što je u četiri opštine subregiona – Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva prijavljena proizvodnja tek na nešto više od 250 hektara, a procena je da se duvan gaji na preko hiljadu hektara, što je četiri puta više. Lokalni nedeljnik je u svom poslenjem broju donao podatak da je samo u ataru mačvanskog sela Uzveće ove godine pod duvanom bilo 500 hektara.

– U ilegalnoj proizvodnji duvana sve je podređeno brzoj zaradi. Kada stabljika dobije 22 lista, seče joj se vrh da ne bi dalje rasla, pa listovi veštački debljaju. Da bi „sazreo“ prskaju ga totalnim herbicidim, koji služi za uništavanje korova, a biljka ga uzima preko lista, tako da gotovo preko noći požute. Zatim se suši, pa reže na specijalnim seckalicama. E, to je trenutak kada se u posao uključuju već pravi mafijaši – kaže naš sagovornik.

Seckalice za duvan su veoma bučne, čuju se, recimo, kao traktor bez auspuha, zbog čega ih šverceri smeštaju uglavnom u napuštene kuće, kojih je dosta u mačvanskim selima. Da bi bile tiše, čak se ukopavaju u takozvane trapove u zemlji. Zabeležen je i primer, gde je sekalica bila instalirana u prikolici kamiona, pa je tako mobilna mogla pružati usluge iz sela u selo. Kilogram naseckanog duvana vlasnik “seckalice“ naplaćuje 1,5 evra.

Tek manji deo ilegalno proizvedenog duvana u šabačkom kraju završava na ovdašnjim pijacama, gde se prodaje od 1.500 do 2.000 dinara za kilogram ako uz pakovanje idu i filteri. Mušterije tačno znaju ko su prodavci. Ukoliko sretnete čoveka koji u svakoj ruci nosi po jednu kutiju za košulje, budite sigurni da u njoj nije tekstil već rezani duvan. Na tezgama švercera, recimo, ispod kartona sa redom banana, nalaze se i već uvijene cigarete, po ceni od 120 do 150 dinara za paklicu.

Daleko veći deo završava u Beogradu i BiH. Do skoro su u „opticaju“ bile i Hrvatska i Slovenija, ali je tamo kontrola postala mnogo rigoroznija. Autobusi i brza pošta su najsigurnije sredstvo za prevoz, jer vozač praktično ne zna šta je u torbi ili u paketu sa stvarima, navodno namenjenom studentu u Beogradu. Iz prestonice se putevi dalje račvaju na sve strane.

– Čak i kad policija uspe da preseče ovakav kanal obično ne stigne do počinioca, jer su adrese na paketima lažne. Priča se, a to je teško proveriti, i da najveći šverceri imaju dogovor sa pojedinim „prljavim“ policajcima, pa im dva puta godišnje „isporučuju“ radnike sa po 50 kilograma duvana, kako bi imali podnete prijave i bili „čisti“ pred starešinama. Na taj način su i vuci siti i ovce na broju – kaže nam drugi sagovornik.

Ilegalna proizvodnja duvana podigla je i cenu zakupa zemljišta u Mačvi. Nekada se ovde hektar mogao dobiti za 200 do 250 evra godišnje, a sada se traži duplo. Mnogi vlasnici i pored visoke rente ipak ne žale da ga izdaju za proizvodnju duvana, jer posle pet godina, koliko se uglavnom duvan gaji na istoj površini, zemljište je toliko iscrpljeno da daje i do 50 odsto niže prinose.

Fotografije https://pixabay.com

Godine koje su pojele „Zorku“

Posted on by Miroljub Mijušković

Osam decenija od osnivanja nekadašnjeg hemijskog giganta, u međuvremenu razorenog privatizacijom, po Šapcu se jedino mogu sresti grupe bivših radnika, koji tragaju za svojim još neisplaćenim zaradama

Novembar je decenijama bio poseban za šabačku „Zorku“. Na Mitrovdan (8. novembra) 1938. godine tadašnji predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije dr Milan Stojadinović, ozvaničio je početak rada fabrike za proizvodnju sumporne kiseline, koja je ime dobila po supruzi Kralja Petra I Karađorđevića, najstarijoj ćerki crnogorskog kralja Nikole. U novembru su se u „Zorki“ uručivale godišnje nagrade najboljim radnicima, dodeljivali ključevi stanova, ali i otvarale nove fabrike – mineralnih đubriva, obojene metalurgije, keramičkih pločica, lekova, belih limova…

Ime hemijskog giganta, koji je godišnje proizvodio preko dva miliona tona razne robe, imao preko 10.000 radnika i izgradio bar „polovinu Šapca“, privatizacija je izbrisala iz naziva nekoliko uspešnijih fabrika, a ostale su prodate „na parče“ ili zaglavile u stečajevima od kojih se poneki još vuku po registrima Privrednog suda. Gradom, s vremena na vreme, tek tumaraju grupe „zorkaša“, bezuspešno „obijajući“ vrata institucija u potrazi za svojim, sudski priznatim, a nesplaćenim zaradama.

Jednu od njih, bivše radnike fabrike „Zorka – Mineralna đubriva“, najveće u nekadašnjem šabačkom hemijskom sistemu (holding kompaniji), sreli smo upravo na Mitrovdan.

– Pre tačno mesec dana bili smo kod gradonačelnika Nebojše Zelenovića, koji je obećao da će naše zahteve preneti gradskom pravobranilaštvu.  Danas smo otišli u pravobranilaštvo, gde su nam rekli da o tome apsolutno ništa ne znaju. Nije prvi put da smo obmanuti, navikli smo se na razne smicalice otkako je naša fabrika „očišćena” od zaposlenih i dugova i prodata „Viktorija grupi“, priča nam Radoslav Jakovljević, bivši hemijski radnik u fabrici „Zorka – Mineralna đubriva“, i tada i sada predsednik Odbora za naplatu radničkih potraživanja.

„Zorka“, poseta državnog rukovodstva 1968. (Foto Narodni muzej u Šapcu)

Ova „Zorkina“ fabrika prodata je 2009. godine „Viktorija grupi“ za 3,4 miliona evra, i to po tada novom modelu, po kome kupac preuzima kompletnu imovinu, a nema obavezu da izmiri dugovanja radnicima i drugim poveriocima. Procenjena, likvidaciona vrednost iznosila je 6,8 miliona evra, a prodaja je obavljena tek posle trećeg javnog poziva Agencije za privatizaciju. „Viktorija grupa“ je tako postala vlasnik nekoliko desetina objekata, opreme i 150.000 kvadrata građevinskog zemljišta u Šapcu.

– Pre prodaje, oko 850 radnika potraživalo je sa kamatama preko 580 miliona dinara za 13 preskočenih zarada, počev od 1999. godine, a većina od nas je imala i pravosnažna i izvršna sudska rešenja. Novac, međutim, nismo uspeli da naplatimo pošto je „Zorka“, odlukom tadašnje Vlade, proglašena za jedan od sistema u procesu restrukturiranja. Uz saglasnost Agencije, potpisali smo sporazum da budemo obeštećeni prilikom privatizacije, ali je model u međuvremenu promenjen i mi smo izigrani, o čemu je vaš list izveštavao – navodi Jakovljević.

On podseća da su početkom 2007. godine, uz odobrenje Agencije, gradu Šapcu bez nadoknade preneti u svojinu pogon „Kontakt 3”, pružni koridor sa kolosecima 10 i 11, dve interne putne saobraćajnice, lučki kej pored Save dužine 106 metara i 3,44 hektara severozapadne radne zone sa direktnim pristupom na ulicu. Vrednost ove imovine ovlašćena revizorska kuća procenila je na 6.192.373 evra. Lokalna samouprava, potom se opet umešala u privatizaciju „Zorke“, kada je podigla 3,5 miliona evra kredita da bi se „rešio problem“ preostalih radnika ove holding kompanije, koji su često protestvovali na gradskim ulicama.

– Nosilac tog posla bio je „Zorka – Holding“, kao kapa sistema. Radnicima svih drugih fabrika ponuđen je otkup 30 odsto potraživanja za neizmirene zarade, a nama, radnicima „Zorka – Mineralnih Đubriva“ svega 10 odsto. Rekli su da nam je država davala neke subvencije 2007. i 2009. godine, što nije tačno. Bilo je bukvalo uzmi ili ostavi. Od naših 875 radnika 170 nije htelo da budzašto proda zarade. Ja sam pristala među poslednjima, jer dok ne potpišem ugovor sa „Holdingom“ nisu hteli da mi vrate radnu knjižicu, kaže Zorka Dimitrijević, bivša službenica u finansijama.

„Zorka“, oktobar 2004.

Danas je fabrika „Zorka – Mineralna đubriva“ u stečaju. Nema imovinu, ali logika kaže da bi trebalo da ima onih 3,4 miliona evra, koji su posle prodaje „Viktorija grupi“ bili na podračunu Agencije za privatizaciju, i da su po otvaranja stečaja prebačene u stečajnu masu.

– Sada se kao poverilac pojavljuje i grad, iako je preuzimenjem itekako vredne imovine fabrike odavno namirio svoj dug. Iz stečajne mase traže 99 miliona dinara. Traži i komunalno preduzeće 16 miliona dinara, ima i drugih gradskih firmi. Od naših 875 radnika prihvaćena su potraživanja samo 64, koji su svi svrstani u treću kategoriju poverilaca i preti im realna opasnost da ne dobiju ništa – ističe Petar Gajić, bivši vozač.

U stečaju je i „Zorka – Holding“ od koga grad potražuje novac dat za isplatu radničkih potraživanja. Lokalna samouprava se obezbedila hipotekom nad upravnom zgradom „Zorke“, ali ona je u takvom stanju da bi jedino mogla da posluži za snimanje horor filmova.

Presude u Strazburu

Pokušavajući da dođu do svog novca, 30 radnika fabrike „Zorka Mineralna đubriva“ u nekoliko grupa žalilo se i sudu u Strazburu. Dobili su presude u svoju korist, pa je država morala da ih isplati za nematerijalnu štetu. U prvoj grupi je bilo sedam radnika, koji su dobili po 6.200 evra, u drugoj je bilo osam po 4.700 evra, a svi ostali su dobili po 2.000 evra.

– Presude u Strazburu su najvećim delom zasnovane na tome da nam je bilo uskraćeno pravo da raspolažemo svojom imovinom. Mi smatramo da to pravo nikada ne zastareva, i da ova, kao i svaka sledeća vlast, može da ispravi nepravdu koja nam je naneta – ističe Stevan Živanović.