Osam decenija od osnivanja nekadašnjeg hemijskog giganta, u međuvremenu razorenog privatizacijom, po Šapcu se jedino mogu sresti grupe bivših radnika, koji tragaju za svojim još neisplaćenim zaradama

---

Novembar je decenijama bio poseban za šabačku „Zorku“. Na Mitrovdan (8. novembra) 1938. godine tadašnji predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije dr Milan Stojadinović, ozvaničio je početak rada fabrike za proizvodnju sumporne kiseline, koja je ime dobila po supruzi Kralja Petra I Karađorđevića, najstarijoj ćerki crnogorskog kralja Nikole. U novembru su se u „Zorki“ uručivale godišnje nagrade najboljim radnicima, dodeljivali ključevi stanova, ali i otvarale nove fabrike – mineralnih đubriva, obojene metalurgije, keramičkih pločica, lekova, belih limova…

Ime hemijskog giganta, koji je godišnje proizvodio preko dva miliona tona razne robe, imao preko 10.000 radnika i izgradio bar „polovinu Šapca“, privatizacija je izbrisala iz naziva nekoliko uspešnijih fabrika, a ostale su prodate „na parče“ ili zaglavile u stečajevima od kojih se poneki još vuku po registrima Privrednog suda. Gradom, s vremena na vreme, tek tumaraju grupe „zorkaša“, bezuspešno „obijajući“ vrata institucija u potrazi za svojim, sudski priznatim, a nesplaćenim zaradama.

Jednu od njih, bivše radnike fabrike „Zorka – Mineralna đubriva“, najveće u nekadašnjem šabačkom hemijskom sistemu (holding kompaniji), sreli smo upravo na Mitrovdan.

– Pre tačno mesec dana bili smo kod gradonačelnika Nebojše Zelenovića, koji je obećao da će naše zahteve preneti gradskom pravobranilaštvu.  Danas smo otišli u pravobranilaštvo, gde su nam rekli da o tome apsolutno ništa ne znaju. Nije prvi put da smo obmanuti, navikli smo se na razne smicalice otkako je naša fabrika „očišćena” od zaposlenih i dugova i prodata „Viktorija grupi“, priča nam Radoslav Jakovljević, bivši hemijski radnik u fabrici „Zorka – Mineralna đubriva“, i tada i sada predsednik Odbora za naplatu radničkih potraživanja.

Ova „Zorkina“ fabrika prodata je 2009. godine „Viktorija grupi“ za 3,4 miliona evra, i to po tada novom modelu, po kome kupac preuzima kompletnu imovinu, a nema obavezu da izmiri dugovanja radnicima i drugim poveriocima. Procenjena, likvidaciona vrednost iznosila je 6,8 miliona evra, a prodaja je obavljena tek posle trećeg javnog poziva Agencije za privatizaciju. „Viktorija grupa“ je tako postala vlasnik nekoliko desetina objekata, opreme i 150.000 kvadrata građevinskog zemljišta u Šapcu.

– Pre prodaje, oko 850 radnika potraživalo je sa kamatama preko 580 miliona dinara za 13 preskočenih zarada, počev od 1999. godine, a većina od nas je imala i pravosnažna i izvršna sudska rešenja. Novac, međutim, nismo uspeli da naplatimo pošto je „Zorka“, odlukom tadašnje Vlade, proglašena za jedan od sistema u procesu restrukturiranja. Uz saglasnost Agencije, potpisali smo sporazum da budemo obeštećeni prilikom privatizacije, ali je model u međuvremenu promenjen i mi smo izigrani, o čemu je vaš list izveštavao – navodi Jakovljević.

On podseća da su početkom 2007. godine, uz odobrenje Agencije, gradu Šapcu bez nadoknade preneti u svojinu pogon „Kontakt 3”, pružni koridor sa kolosecima 10 i 11, dve interne putne saobraćajnice, lučki kej pored Save dužine 106 metara i 3,44 hektara severozapadne radne zone sa direktnim pristupom na ulicu. Vrednost ove imovine ovlašćena revizorska kuća procenila je na 6.192.373 evra. Lokalna samouprava, potom se opet umešala u privatizaciju „Zorke“, kada je podigla 3,5 miliona evra kredita da bi se „rešio problem“ preostalih radnika ove holding kompanije, koji su često protestvovali na gradskim ulicama.

– Nosilac tog posla bio je „Zorka – Holding“, kao kapa sistema. Radnicima svih drugih fabrika ponuđen je otkup 30 odsto potraživanja za neizmirene zarade, a nama, radnicima „Zorka – Mineralnih Đubriva“ svega 10 odsto. Rekli su da nam je država davala neke subvencije 2007. i 2009. godine, što nije tačno. Bilo je bukvalo uzmi ili ostavi. Od naših 875 radnika 170 nije htelo da budzašto proda zarade. Ja sam pristala među poslednjima, jer dok ne potpišem ugovor sa „Holdingom“ nisu hteli da mi vrate radnu knjižicu, kaže Zorka Dimitrijević, bivša službenica u finansijama.

Danas je fabrika „Zorka – Mineralna đubriva“ u stečaju. Nema imovinu, ali logika kaže da bi trebalo da ima onih 3,4 miliona evra, koji su posle prodaje „Viktorija grupi“ bili na podračunu Agencije za privatizaciju, i da su po otvaranja stečaja prebačene u stečajnu masu.

– Sada se kao poverilac pojavljuje i grad, iako je preuzimenjem itekako vredne imovine fabrike odavno namirio svoj dug. Iz stečajne mase traže 99 miliona dinara. Traži i komunalno preduzeće 16 miliona dinara, ima i drugih gradskih firmi. Od naših 875 radnika prihvaćena su potraživanja samo 64, koji su svi svrstani u treću kategoriju poverilaca i preti im realna opasnost da ne dobiju ništa – ističe Petar Gajić, bivši vozač.

U stečaju je i „Zorka – Holding“ od koga grad potražuje novac dat za isplatu radničkih potraživanja. Lokalna samouprava se obezbedila hipotekom nad upravnom zgradom „Zorke“, ali ona je u takvom stanju da bi jedino mogla da posluži za snimanje horor filmova.

Presude u Strazburu

Pokušavajući da dođu do svog novca, 30 radnika fabrike „Zorka Mineralna đubriva“ u nekoliko grupa žalilo se i sudu u Strazburu. Dobili su presude u svoju korist, pa je država morala da ih isplati za nematerijalnu štetu. U prvoj grupi je bilo sedam radnika, koji su dobili po 6.200 evra, u drugoj je bilo osam po 4.700 evra, a svi ostali su dobili po 2.000 evra.

– Presude u Strazburu su najvećim delom zasnovane na tome da nam je bilo uskraćeno pravo da raspolažemo svojom imovinom. Mi smatramo da to pravo nikada ne zastareva, i da ova, kao i svaka sledeća vlast, može da ispravi nepravdu koja nam je naneta – ističe Stevan Živanović.