U šabačkom kraju prijavljena proizvodnja duvana tek na 250 hektara, a procena je da se gaji na preko hiljadu
Da li je šabački kraj postao centar za ilegalnu proizvodnju, preradu i trgovinu duvanom. Upućeni tvrde da jeste, ali niko nije voljan da o tome govori javno. Nadležni se prave da to ne vide, jer kad bi samo prošetali po njivama i pijacama „marice“ bi bile pune. Pošto je reč o akciznoj robi, državni budžet je svakako na šteti, a koliko su kupovinom „seckanog“ duvana na dobitku ili šteti pušači? Većina od njih ne sluti da udiše i izuzetno otrovne herbicide kojima se veoma često veštački ubrzava njegovo sazrevanje.
– Šverc duvana je ovde postao veoma profitabilan „biznis“, unosan koliko i droga a manje rizičan, čiju kontrolu sve više preuzimaju mafijaši. Zato nije čudo što ljudi ćute, prvi od straha a drugi zbog „tala“ sa kriminalcima. Korist, naravno, imaju i neposredni proizvođači, bez kojih od tog posla ne bi bilo ništa, kaže sagovornik „Politike“, koji takođe insistira da ostane anoniman.
Proizvodnja duvana u šabačkom kraju, posebno njegovom mačvanskom delu, počela je pre deceniju i po dolaskom velikih kompanija, koje su besplatnim rasadnim materijalom, kreditiranjem proizvodnje i nabavke sušara uspele da privuku poljoprivrednike da sa tradicionalnih kultura pređu na gajenje „virdžinije“ i „bejrela“. Neposredni proizvođači bili su u obavezi da prijave zasejane površine i posle branja i sušenja isporuče sav duvan.
– I to je sve bilo legalno. Šverc je krenuo kada su se pojedini dosetili da umesto, recimo, tri zasade šest hektara. Tu drugu polovinu duvana nisu prijavljivali ni državi ni otkupljivačima, nego su počeli da ga sami seckaju i prodaju ispod ruke. Kako je „biznis“ rastao, najveći „igrači“ su se sve bolje organizovali, pa prste sada pružaju i do samih vrhova lokalne vlasti, navodi naš izvor.
Na hektare prijavljene državi, neposredni proizvođači redovno dobijaju subvencije. Problem je, međutim, što je u četiri opštine subregiona – Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva prijavljena proizvodnja tek na nešto više od 250 hektara, a procena je da se duvan gaji na preko hiljadu hektara, što je četiri puta više. Lokalni nedeljnik je u svom poslenjem broju donao podatak da je samo u ataru mačvanskog sela Uzveće ove godine pod duvanom bilo 500 hektara.
– U ilegalnoj proizvodnji duvana sve je podređeno brzoj zaradi. Kada stabljika dobije 22 lista, seče joj se vrh da ne bi dalje rasla, pa listovi veštački debljaju. Da bi „sazreo“ prskaju ga totalnim herbicidim, koji služi za uništavanje korova, a biljka ga uzima preko lista, tako da gotovo preko noći požute. Zatim se suši, pa reže na specijalnim seckalicama. E, to je trenutak kada se u posao uključuju već pravi mafijaši – kaže naš sagovornik.
Seckalice za duvan su veoma bučne, čuju se, recimo, kao traktor bez auspuha, zbog čega ih šverceri smeštaju uglavnom u napuštene kuće, kojih je dosta u mačvanskim selima. Da bi bile tiše, čak se ukopavaju u takozvane trapove u zemlji. Zabeležen je i primer, gde je sekalica bila instalirana u prikolici kamiona, pa je tako mobilna mogla pružati usluge iz sela u selo. Kilogram naseckanog duvana vlasnik “seckalice“ naplaćuje 1,5 evra.
Tek manji deo ilegalno proizvedenog duvana u šabačkom kraju završava na ovdašnjim pijacama, gde se prodaje od 1.500 do 2.000 dinara za kilogram ako uz pakovanje idu i filteri. Mušterije tačno znaju ko su prodavci. Ukoliko sretnete čoveka koji u svakoj ruci nosi po jednu kutiju za košulje, budite sigurni da u njoj nije tekstil već rezani duvan. Na tezgama švercera, recimo, ispod kartona sa redom banana, nalaze se i već uvijene cigarete, po ceni od 120 do 150 dinara za paklicu.
Daleko veći deo završava u Beogradu i BiH. Do skoro su u „opticaju“ bile i Hrvatska i Slovenija, ali je tamo kontrola postala mnogo rigoroznija. Autobusi i brza pošta su najsigurnije sredstvo za prevoz, jer vozač praktično ne zna šta je u torbi ili u paketu sa stvarima, navodno namenjenom studentu u Beogradu. Iz prestonice se putevi dalje račvaju na sve strane.
– Čak i kad policija uspe da preseče ovakav kanal obično ne stigne do počinioca, jer su adrese na paketima lažne. Priča se, a to je teško proveriti, i da najveći šverceri imaju dogovor sa pojedinim „prljavim“ policajcima, pa im dva puta godišnje „isporučuju“ radnike sa po 50 kilograma duvana, kako bi imali podnete prijave i bili „čisti“ pred starešinama. Na taj način su i vuci siti i ovce na broju – kaže nam drugi sagovornik.
Ilegalna proizvodnja duvana podigla je i cenu zakupa zemljišta u Mačvi. Nekada se ovde hektar mogao dobiti za 200 do 250 evra godišnje, a sada se traži duplo. Mnogi vlasnici i pored visoke rente ipak ne žale da ga izdaju za proizvodnju duvana, jer posle pet godina, koliko se uglavnom duvan gaji na istoj površini, zemljište je toliko iscrpljeno da daje i do 50 odsto niže prinose.
Fotografije https://pixabay.com
Miroljub Mijušković 