Tag: Mačva

Kada Mačvani kažu ljakse, a zašto psuju lepiždrak

Posted on by Miroljub Mijušković

General Dragan Avrić i novinar Miomir Filipović sakupili su 2.600 starih, gotovo zaboravljenih pojmova i objavili ih u knjizi „Vake se reči govoru u Mačvi“  

Ajdak (batina), andrmolje (razne nepotrebne stvari), badavadžija (gotovan), brdanjak (brdašce), vranj (čep za bure), god (praznik, „crveno slovo“), dandara (laprdalo), dolma (nadev za sarmu), drćela (oronuo čovek), đidija (obešenjak), zauvar (korist), jako (skoro), jora (motka), kirpez (petao kikirez), kurlić (malo staklo za rakiju), labrnja (njuška), mutvak (ostava za hranu), nebesilo (nemiran), omaja (osobina), purlaj (idi, prolazi)… samo su neki od 2.600 pojmova i izraza, koje su u nedavno objavljenoj knjizi „Vake se reči govoru u Mačvi“ sakupili njeni autori Dragan M. Avrić i Miomir Filipović Fića.

Ni jedan ni drugi nisu lingvisti: Dragan Avrić je po obrazovanju diplomirani vojni mašinski inženjer, koji je 2010. godine penzionisan kao brigadni general Vojske Srbije, dok je Miomir Filipović dugogodišnji novinar, dopisnik našeg lista iz Sremske Mitrovice, ali su zato obojica „nepopravljivi“ Mačvani. Prvi je poreklom iz sela Drenovac kod Šapca, drugi iz sela Radenković u severnoj Mačvi, koje administrativno pripada Sremskoj Mitrovici, a ovo zajedničko delo samo je jedno u nizu kojim čuvaju od zaborava ili promovišu rodni kraj.

– Teško je precizno odrediti na koji se period odnose reči koje smo naveli u knjizi, i zato je to vreme označeno kao predošnje (pređašnje). Mnoge od tih reči, naročito one sa posebnom melodikom, korišćene su samo u usmenoj komunikaciji, što otežava njihovo pravilno beleženje. Neke reči sadašnje generacije neće razumeti, a za neke nisu ni čuli da su postojale. Deo sakupljenih reči očuvan je samo u sećanju starijih Mačvana, ili se upotrebljava tek kroz pojedine karakteristične izraze, kaže general Avrić.

U Mačvi se za hleb kaže lebac, a lebarnik je drvena naprava sa udubljenjima u koje se stavlja testo da stane (naraste) pre pečenja, i mesta obično ima za sedam hlebova (za svaki dan u nedelji). Izraz ljakse, koji se danas kao reč sa obrnutim slogovima često čuje u žaragonu mladih, kod Mačvana je uzvik za teranje teleta sa značenjem – pomeri se! Krljepa je krpelj, krme je svinja, ali krmača nije samo domaća životinja već i fleka, mrlja, pa otuda i glagol zakrmačiti. Čarlama je šaljiva kavga, šlajbok je novčanik, a šogolj je jelo od zapečenih šljiva i jabuka, postih mlevenim orasima i šećerom.

Kada tepaju, Mačvani kažu „rano moja“ i „snago moja“, a ako nekoga kritikuju, prebacuju mu da „korača s guza na guz“, ili da je „pošao golim dupetom u trnje“. Blagosiljaju sa „bog ti dao sreće i berićeta“ i „nebilo ti uroka“, zaklinju se krstom, rakijom, lebom i očinjim vidom, prete da će „provući kroz šake“… U pakosti ili zadovoljstvu vele „tešto, tako mu i treba“ ili „tešto, neka je sa srećom“. Psuju lepiždrak, nepostojeću stvar, ali i kolečke, gvozdenu napravu sa dva točka na koju se oslanja plug pri oranju zapregom.

Ljutnja, kao retko koja druga situacija, donela je kod Mačvana mnoštvo reči koje označavaju tuču ili udaranje: devetati, žvajznuti, šopiti, izbubecati, istamburati, isprangijati, ćaušati, okajdapiti, rebnuti, marisati, devlati, otandariti… Pijanstvo se, takođe, može pohvaliti brojnim sinonimima: naroljati se, nacevčiti, ožderati, naćefleisati, nadžidžiti, naćokati, ušljokati, ukokati… Mnogo odrednica „zavredela“ je i lošija strana ljudskog karaktara: alamunja, jamišan, aspida, salaukast, ludoglavan, gursuz, dandara, kevilj, ošljara, položara, satanilo, čatal, ćalov…

– O Mačvi i Mačvanima još nije napisana knjiga na „njezinom govoru i njezinim rečima“, a ova ravnica iznedrila je sijaset vrsnih majstora pera. Janko Veselinović, Laza Lazarević i Mihailo Sretenović su više od drugih, iako ne mnogo, u svojim delima koristili reči baš onako kako su govorili Mačvani njihovog doba. Svi posle njih pisali su srpskim književnim jezikom, ali možemo slobodno reći da su mnogi od njih rado divanili po mačvanski sa svojim seljanima, kada dođu o kakvom godu ili odmoru u rodnu Mačvu, navodi novinar Filipović.

Autori kažu da „mi danas možda i možemo bez ovih reči, ali da one bez nas neće preživeti, a nisu zaslužile takvu sudbinu“, čime objašnjavaju i motiv da ih zabeleže između korica svoje knjige.

U prikupljanju „predošnjih“ mačvanskih reči, ističu, pomogli su im Radosav Šobić iz Belotića, Miroslava Avrić iz Drenovca i Slobodan Lolić iz Mačvanskog Pričinovića, ali i „neimenovani Mačvani, kojima se na pijaci, na šoru ili u kafani otela poneka glasnija reč, pa se čula i stigla do njihovog zapisa“. Za ukazanu podršku zahvalni su prof. dr Ivanu Kolariću i prof. dr Slađani Milenković, kao prim. dr Predragu Tojiću.

Zatureni vekovi Šapca

Posted on by Miroljub Mijušković

Dragoljub, Svetlanka i Ivana Milutinović uspeli da povežu pokidane istorijske niti u nastanku i razvoju grada koji se nekada zvao Mačva, pa Zaslon  

Gravura Šapca iz knjige Hartmana Šedela, objavljene 1493. godine u Ninbergu

Gde se prostirao srednjovekovni Šabac, da li je moguće da su Matija Korvin i Sujelman Veličanstveni, sa svojim silnim vojskama opsedali tek omanju tvrđavu na obali Save, ili je mnogostruko veći grad bio na drugoj, strateški povoljnijoj lokaciji, pitanje je koje je sebi postavio Dragoljub Milutinović Paja, kada se kao mlad arhitekta iz Beograda preselio ovamo. Posle tri i po decenije, Milutinović tvrdi da zagonetka rešena, a istraživanje u koje su se uključili supruga Svetlanka, kustos-istoričar Narodnog muzeja u Šapcu i ćerka Ivana, takođe arhitekta, krunisano je njihovom zajedničkom studijom „Šabački grad tvrđava“, koja je nedavno štampana.

Vredni i uporni, Milutinovići su uspeli da povežu pokidane istorijske niti i potvrde teoriju Matije Katančića (1750 – 1825), kustosa Univerzitetske biblioteke u Pešti, da se iza imena „izgubljenog“ grada Mačva (Macho, Machov), sedišta srednjevekovne Mačvanske banovine, krije kasniji Zaslon, pa Šabac. Najstariji pisani pomen potiče iz mađarskih letopisa 1073. godine (kada su Mađari osvojili i Beograd, a Emerik se proglasio srpskim kraljem), što je gotovo puna četiri veka ranije od 1470. koja je zvanično važila kao godina osnivanja Šapca.

– Štaviše, pišući o gradovima Karla Velikog, direktor arheološkog departmana Etnološkog muzeja u Berlinu prof. dr Karl Šuhart (1859 – 1943) Šabac smešta u gradove desetog veka. Analizirajući organizaciju ovog grada iz „Svetske hronike“ Hartmana Šedela, objavljene 1493. u Ninbergu, profesor Šuhart nalazi da je Šabac (Mačva) identična kopija gradu Karla Velikog Doreštadu u Holandiji. Radilo se o naselju površine blizu 30 hektara, što se može izračunati na osnovu broja objekata i njihove veličine. Bio je to grad ozbiljnih razmera za tadašnju Evropu, kaže za naš list Dragoljub Milutinović.

Direrov savremenik Šedel, bio je jedan od najvećih tadašnjih nemačkih humanista i vlasnik za to vreme velike biblioteke od 200 štampanih i oko 400 rukopisanih  knjiga, koji je sakupio čak 1.809 drvoreza od trećeg veka pa nadalje. Za ilustratore “Svetske hronike” odabrao je Direrovog učitelja Mihaela Volgemuta i njegov pastorka Vilhelma Plejdenvurfa, a ona se pojavila se najpre na latinskom, zatim i na nemačkom jeziku.

Kralj Stefan Dragutin

Jedini grad sa naših prostora u knjizi bio je Šabac. U luksuznom izdanju gravura je čak ručno kolorisana, a takva čast pripala je malom broju gradova, poput Ninberga, Kelna, Minhena, Venecije, Beča ili Rima. Šabac je prikazan kao utvrđeno naselje sa visokim zidovima od isprepletanog pruća i zidom od horizontalnog položenih šiljatih balvana, koje opasuju Sava i  njene otoke.

– Hroničari koji nisu poznavali Šedelovo delo poistovetili su godinu izdavanja knjiga sa nastankom gravure, čime je počinjena ogromna greška. Ako se bolje zagleda, razlika u vekovima je uočljiva, jer je grad sa drvenom ogradom i zašiljenim kopljima mogao da pruži utočište samo krstašima koji su prolazili ovuda, dok se sa turskim osvajanjima podižu mnogo jača utvrđenja – ističe naš sagovornik.

Iz istorijskih izvora je poznato da je grad Mačva bio važan srednjovekovni trg sa odbrambenim zidom i skelom. U njemu su stolovali ugarski banovi, koji su uparavljali oblašću od Drine do Beograda, i od Save do Jadra i Vlašića. Posle sporazuma u Deževu 1282, kada je predao presto mlađem bratu Milutinu, a zadržao posede oko Rudnika, Arilja i Donjeg Lima, kralj Dragutin je dobio od svoje tašte Jelisavete, kraljice Ugarske i hercigonje Mačve i Bosne, upravu nad Mačvanskom banovinom, Beogradom, Braničevom i Sremom.

– Dragutinova letnja rezidencija je bila u Debrcu, dvadesetak kilometara istočno od Šapca. Malo je verovatno da bi kralj za odmor izabrao mesto mnogo udaljeno od prestonog grada. Posle njegove smrti 1316. ove oblasti je zaposeo kralj Milutin, što je dovelo do rata sa Ugarskom. U jesen 1319. ugarska vojske je prešla Savu, potisnula srpsku vojsku u dolinu Kolubare, i ponovo preuzela Mačvu – objašnjava Dragoljub Milutinović.

Ime grada Mačva pominje se u dokumentima do 1458, ali već 16. aprila 1454. u jednoj odluci Dubrovačkog malog veća upotrebljen je i nov naziv Zaslon. Lokacija Zaslona nije sporna, jer je još Feliks Petračić u svom izveštaju o putevima zapisao: „Drugo mesto odakle se iz Panonije u Meziju prelazi jeste blizu Zaslona (Saslon) ili Šapca (Sabacius). Da bi se pripremio za dalja osvajanja, sultan Muhamed Drugi je 1470. poslao 20.000 ljudi da utvrde Šabac.

– Ugarski kralj Matija Korvin, zauzet ratovanjem u Češkoj, nije mogao da spreči izgradnju tvrđave, koja mu je bila trn u oku sve do 12. januara 1476. Tada je započeo opsadu koja se uspešno završila nakon 33 dana. Zabeleženo je da je kralj u grad ušao brodom, a Mulutinović naglašava da je nemoguće, ako se misli na prostor sadašnje tvrđave od samo 1.600 kvadratnih metara. Šabac je ponovo osvojio Sulejman Veličanstveni 1521. pri čemu je ugarska posada zarobljena i pogubljena, a njihove glave pobijene na koplja duž puta kojim je dolazio u grad.

Arhitektonski procvat Šabac je doživeo za vreme vladavine Austrijanaca (1717 – 1739), kada su iz Beča stizali planovi za izgradnju ulica i trgova, a sa takozvanim Beogradskim mirom bukvalno je nestao sa lica zemlje. Turci su Austrijancima ostavili rok od tri meseca da uklone sve građevine. Radovi, na kojima je bilo angažovano hiljadu ljudi, počeli su u jesen 1739. Sav građevinski materijal prebačen je na levu obalu Save.

Precizan plan baroknog Šapca iz 1739. pred samo rušenje

Koristeći savremenu tehnologiju, satelitske snimke i geodetske podloge, i upoređujući ih sa sačuvanim kartama i gravurama, Milutinovići su došli do zaključka da se taj stari Šabac nalazio na prostoru gde je 1938. godine počela izgradnja hemijske industrije „Zorka”, na lokaciji od 50 do 70 hektra.

– Ovaj prostor je bio mnogo podesniji za razvoj urbanog naselja. Niko razuman ne bi podizao grad ispod 78 metara nadmorske visine, jer se pri niskom vodostaju Sava nalazi na 72 metra, dok se u fabričkom krugu nadmorska visina kreće između 81 i 82 metra. Planina u pozadini grada na Šedelovoj gravuri je Fruška Gora, i ona je jedno vidljiva sa “Zorkinog’” tornja, koji je gotovo na istom mestu gde i centralna kula starog grada – objašnjava dalje Milutinović.

U sadašnju tvrđavu, koja je bila neka vrsta carinske ispostave, Turci su se vratili tek 1473. jer su u međuvremenu nastupile velike poplave, zatim najezda skakavaca, pa kuga… U njenom zaleđu pokušali su da podignu naselje, ali su se zadražli samo godinu-dve, do sledeće poplave. Potom prelaze na prostor Baira, gde nastaje i razvija se sada poznati – treći Šabac, čije je ključeve 1867. konačno preuzeo Knez Mihailo Obrenović, zaključuju Milutinovići.

Cveta šverc duvana u Mačvi

Posted on by Miroljub Mijušković

U šabačkom kraju prijavljena proizvodnja duvana tek na 250 hektara, a procena je da se gaji na preko hiljadu

Da li je šabački kraj postao centar za ilegalnu proizvodnju, preradu i trgovinu duvanom. Upućeni tvrde da jeste, ali niko nije voljan da o tome govori javno. Nadležni se prave da to ne vide, jer kad bi samo prošetali po njivama i pijacama „marice“ bi bile pune. Pošto je reč o akciznoj robi, državni budžet je svakako na šteti, a koliko su kupovinom „seckanog“ duvana na dobitku ili šteti pušači? Većina od njih ne sluti da udiše i izuzetno otrovne herbicide kojima se veoma često veštački ubrzava njegovo sazrevanje.

– Šverc duvana je ovde postao veoma profitabilan „biznis“, unosan koliko i droga a manje rizičan, čiju kontrolu sve više preuzimaju mafijaši. Zato nije čudo što ljudi ćute, prvi od straha a drugi zbog „tala“ sa kriminalcima. Korist, naravno, imaju i neposredni proizvođači, bez kojih od tog posla ne bi bilo ništa, kaže sagovornik „Politike“, koji takođe insistira da ostane anoniman.

Proizvodnja duvana u šabačkom kraju, posebno njegovom mačvanskom delu, počela je pre deceniju i po dolaskom velikih kompanija, koje su besplatnim rasadnim materijalom, kreditiranjem proizvodnje i nabavke sušara uspele da privuku poljoprivrednike da sa tradicionalnih kultura pređu na gajenje „virdžinije“ i „bejrela“. Neposredni proizvođači bili su u obavezi da prijave zasejane površine i posle branja i sušenja isporuče sav duvan.

–  I to je sve bilo legalno. Šverc je krenuo kada su se pojedini dosetili da umesto, recimo, tri zasade šest hektara. Tu drugu polovinu duvana nisu prijavljivali ni državi ni otkupljivačima, nego su počeli da ga sami seckaju i prodaju ispod ruke. Kako je „biznis“ rastao, najveći „igrači“ su se sve bolje organizovali, pa prste sada pružaju i do samih vrhova lokalne vlasti, navodi naš izvor.

Na hektare prijavljene državi, neposredni proizvođači redovno dobijaju subvencije. Problem je, međutim, što je u četiri opštine subregiona – Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva prijavljena proizvodnja tek na nešto više od 250 hektara, a procena je da se duvan gaji na preko hiljadu hektara, što je četiri puta više. Lokalni nedeljnik je u svom poslenjem broju donao podatak da je samo u ataru mačvanskog sela Uzveće ove godine pod duvanom bilo 500 hektara.

– U ilegalnoj proizvodnji duvana sve je podređeno brzoj zaradi. Kada stabljika dobije 22 lista, seče joj se vrh da ne bi dalje rasla, pa listovi veštački debljaju. Da bi „sazreo“ prskaju ga totalnim herbicidim, koji služi za uništavanje korova, a biljka ga uzima preko lista, tako da gotovo preko noći požute. Zatim se suši, pa reže na specijalnim seckalicama. E, to je trenutak kada se u posao uključuju već pravi mafijaši – kaže naš sagovornik.

Seckalice za duvan su veoma bučne, čuju se, recimo, kao traktor bez auspuha, zbog čega ih šverceri smeštaju uglavnom u napuštene kuće, kojih je dosta u mačvanskim selima. Da bi bile tiše, čak se ukopavaju u takozvane trapove u zemlji. Zabeležen je i primer, gde je sekalica bila instalirana u prikolici kamiona, pa je tako mobilna mogla pružati usluge iz sela u selo. Kilogram naseckanog duvana vlasnik “seckalice“ naplaćuje 1,5 evra.

Tek manji deo ilegalno proizvedenog duvana u šabačkom kraju završava na ovdašnjim pijacama, gde se prodaje od 1.500 do 2.000 dinara za kilogram ako uz pakovanje idu i filteri. Mušterije tačno znaju ko su prodavci. Ukoliko sretnete čoveka koji u svakoj ruci nosi po jednu kutiju za košulje, budite sigurni da u njoj nije tekstil već rezani duvan. Na tezgama švercera, recimo, ispod kartona sa redom banana, nalaze se i već uvijene cigarete, po ceni od 120 do 150 dinara za paklicu.

Daleko veći deo završava u Beogradu i BiH. Do skoro su u „opticaju“ bile i Hrvatska i Slovenija, ali je tamo kontrola postala mnogo rigoroznija. Autobusi i brza pošta su najsigurnije sredstvo za prevoz, jer vozač praktično ne zna šta je u torbi ili u paketu sa stvarima, navodno namenjenom studentu u Beogradu. Iz prestonice se putevi dalje račvaju na sve strane.

– Čak i kad policija uspe da preseče ovakav kanal obično ne stigne do počinioca, jer su adrese na paketima lažne. Priča se, a to je teško proveriti, i da najveći šverceri imaju dogovor sa pojedinim „prljavim“ policajcima, pa im dva puta godišnje „isporučuju“ radnike sa po 50 kilograma duvana, kako bi imali podnete prijave i bili „čisti“ pred starešinama. Na taj način su i vuci siti i ovce na broju – kaže nam drugi sagovornik.

Ilegalna proizvodnja duvana podigla je i cenu zakupa zemljišta u Mačvi. Nekada se ovde hektar mogao dobiti za 200 do 250 evra godišnje, a sada se traži duplo. Mnogi vlasnici i pored visoke rente ipak ne žale da ga izdaju za proizvodnju duvana, jer posle pet godina, koliko se uglavnom duvan gaji na istoj površini, zemljište je toliko iscrpljeno da daje i do 50 odsto niže prinose.

Fotografije https://pixabay.com