Vokalnu grupu šarmantnih dama okupila je profesorka muzike Živka Jovanović
Novogodišnjim koncertom u dvorani Kulturnog centra u Šapcu razgalile su srca i duše sugrađana. Prethodno su to učinile za Vidovdan u takođe prepunoj letnjoj bašti, a celovečernji koncert imale su i u čast Dana žena. U međuvremenu su nastupale na gotovo svim značajnim manifestacijama u gradu i regionu.
Vokalna grupa “Šapčanke”, postoji tri godine i u njoj rame uz rame pevaju profesorka muzike, magistarka biofizike, dve učiteljice, privatna preduzetnica, ekonomistkinja, psihološkinja i pravnica.
Ove zanimljive dame, koje plene divnim glasom i nesvakidašnjim šarmom, okupila je profesorka Živka Jovanović, koja je ranije bila zaslužna i za osnivanje takođe veoma popularnih šabačkih vokalnih sastava “Nostalgija” i “Spomenak”. A pošto smo u novom, 21. veku, ugledna profesorka, koja je decenijama predavala muziku u Gimnaziji i drugim gradskim školama, danas se „potpisuje“ kao menadžer grupe.
– Nije bilo lako, ali sada mogu da kažem da zaista imamo sastav izvanrednih pevačkih sposobnosti. Odazvale su mi se uglavnom devojke, koje su sa mnom pevale po raznim horovima. Naše ranije poznanstvo ovih godina preraslo je u istinsko druženje, koje je toliko neophodno za međusobnu interakciju, ali i ono što je još važnije – kvalitetan odnos sa publikom, ističe Živka Jovanović.
Profesorkin poziv odmah su prihvatile Vesna Starčević, Biljana Vukašinović, Radmila Gajić i Tatjana Marković Topalović, a grupa je potom samo rasla. Sa njima je danas i poznati šabački harmonikaš Goran Tomić Čakala, koji im je muzička pratnja na koncertima.
– Pevala sam i kao srednjoškolac i kao student, kad god mi se ukazala prilika, a “Šapčankama“ sam pristupila da bih uživala. U poslu kojim se bavim ovo usputno angažovanje mi je dobro došlo da se opustim – kaže nam diplomirana pravnica Vesna Starčević.
Magistarka biofizike Tatjana Marković i pored obaveza sa učenicima u srednjoj Medicinskoj školi „Dr Andra Jovanović“ ne propušta nijednu probu svoje pevačke grupe. Od Tatjane, koja je i osnivač šabačkog “Parka znanja”, saznajemo da je bilo situacija da su prostorije Kulturnog centra gde drže probe bile zaključane, pa su odlazile da vežbaju u stan kod preduzetnice Biljane Vukašinović.
U Biljaninom stanu “Šapčanke” je upoznao italijanski tenor svetskog glasa Roberto Jahini Virgili. Ovog operskog pevača muzički angažman je doveo u Beograd, a prijatelji u Šabac. Bio je, takođe, i na probi grupe i nije krio oduševljenje. – Pevanje zaista relaksira ljude, i to više nego bilo koja druga aktivnost, naglašava Biljana, koja sa ponosom kaže da već ima unučiće.
Sa „Šapčankama“ je i naša nekadašnja koleginica iz „Glasa Podrinja“, Smiljka Jovanović, koja sada radi kao profesor razredne nastave. Pored pevanja u slobodnom vremenu, Smiljka se nije odrekla ni pisanja, pa početkom 2019. godine planira da štampa svoju treću knjigu.
Šabački čarobnjak sa gudalom Vasa Stanković Andolija je imao nežan, gotovo omamljujući tenor
Andolija, fotografija iz ,,Ilustrovanog lista“ 1927.
Ako slučajno prođete kojom zabačenom ulicom, čućete u kakvoj kavanici krešteći gramofon, i oko njega, uz čašu vina, nekoliko mladića, gde slušaju neke stare arije ili pesme, koje su grešni Cicvarići prodali za jeftine pare fabrikantima. Nestalo je veselosti i više se ne čuje: „Ja sam cura šabačka / Suknja mi je dugačka / Ja bih htela da je kraća / Al’ ne daju braća“. Danas možete čuti punu tuge i sete: „Šapcu grade, moj veliki jade…“
Ovako je pre jednog veka pisao „Podrinski vesnik“. Šabac je tek izašao iz Velikog rata, koji ga je ostavio bez polovine žitelja, u ruševinama, pa do muzike i veselja nikom nije bilo.
A samo pet godina ranije, isti grad, poznat kao Mali Pariz, u kojem se prvi put u zemlji začuo zvuk klavira, ponosio se sa svojih stotinu kafana, skoro pa jednoj na stotinu stanovnika. Njihove goste, bogate trgovce, zabavljale su melodije Cicvarića, čuvene muzičke dinastije i Vase Stankovića Andolije, do Prvog svetskog rata najpoznatijeg muzičara tadašnje Srbije.
Za razliku od generacija Cicvarića iz šabačke Ma(ha)le, koji su svirali pesme uz koje se lumpovalo i ludovalo, Andolija, takođe samouki čarobnjak sa gudalom, negovao je sevdah, meraklijsku muziku. Imao je nežan, omamljujući tenor, zbog kojeg su ga prozvali Slavuj. Njegova violina i glas razgaljivali su i srce i dušu.
O Andolijinom životu, kao mlad novinar, pisao je u ,,Šabačkom glasniku“ 1937. godine Radivoje Raća Marković, kasnije legenda srpskog sporskog novinarstva, prenoseći podatke koje mu je pred smrt ostavio poznati muzičar. Njegovim muzičkim delom, bavio se i savremenik, akademik Tihomir Đorđević, naš poznati etnolog, folklorista i kulturni istoričar. Vrednu građu o šabačkom muzičaru, takođe, sakupljali su i neumorni istraživači gradske prošlosti Branko Šašić i Dragutin Dragan Petrović.
Andolija, rad slikara Stevana Čalića
Hroničari se slažu da je Vasa Stanković Andolija rođen u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila u najstarije šabačko naselje Bair i sagradila kuću nedaleko od današnje železničke stanice. Kao godine rođenja, međutim, navode se 1838, 1846. i 1852, a jedino je pouzdan podatak da je umro 2. februara 1934. godine, i da je sahranjen na Kamičkom groblju u Šapcu, uz pratnju predsednika opštine Petra Grozdića, 20 sveštenika, 40 muzičara i velikog broja građana, o čemu je izvestila tadašnja štampa.
U svom životu Andolija je imao samo dve muzičke družine: u prvoj je ostao 16 godina, a u drugoj 34. Svirao je knezu (potonjem kralju) Milanu Obrenoviću, na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a zatim i kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću. U poznatim beogradskim kafanama “Dardaneli”, “Evropa”, “Ruski car” i “Kolarac” su ga slušali Nikola Pašić, Jovan Ristić, Gligorije Giga Geršić… Gostovao je u Sofiji, Pešti, Bukureštu…
Dragan Petrović beleži da je Andolija svoju prvu gramofonsku ploču snimio u Sarajevu 1907. godine. Nemački inženjer Franc Hampe snimio je za firmu „Zonofon rekord“ ukupno 27 njegovih pesama, među kojima su: „Hajd na vojnu“, „Magla pala“,„Što se sjaji na sred Sarajeva“, „Hajde u gori beli dvori“, „Oj devojko dušo moja“, „Za tobom srce žudi“, „Šano dušo“, „Po livadi pada rosa“, „Tišina nema vlada svud“, „Oj devojko što me moriš“, „Duva vetar“, „Otkad si me ostavila“, „Što god ima od potiše sela“, „Hajduk Veljko“,„Ne stoj Rade“, „Sinoć mi dragi dolazi“, „Dodirni rukom žice“, „Hajde dragi da ašikujemo“…
Kada je u Mostaru, pred Veliki rat, Andolija zapevao tada veoma popularnu pesmu „Avaj Bosno, sirotice kleta“, austrougarske vlasti su ga sa celom družinom uhapsile i proterale u Srbiju. Tom prilikom im je rekao: „Pesma ne ubija nikog, brate“.
„U (Velikoj) Kikindi mu je bilo naređeno da plakat štampa na mađarskom jeziku i da peva samo umetničke pesme. Andolija je plakat štampao ćirilicom i pred dupke punom dvoranom peveo rodoljubive pesme. Još za vreme koncerta uhapsili su ga žandarmi i okovanog sproveli kroz redove publike, a potom proterali u Srbiju“, prenela je tadašnja srpska štampa.
Prvi svetski rat Andolija je proveo u logorima Arada i Cegleda. Posle rata, zauzeti svakodnevnim problemima, Šapčani su počeli da ga zaboravljaju. Živeo je usamljen i bolestan, gotovo na ivici bede, u svojoj trošnoj kućici. Grupa sugrađana pokrenula je inicijativu da mu se dodeli priznanje za njegov patriotski rad (ispoljen kroz pesmu), pa je 1930. godine odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena. Međutim, bio je već toliko siromašan da nije imao para da plati ordensku taksu.
Andolijina kuća na Bairu
Poslednji javni nastup Vase Stanovića Andolije, koji je ovaj nadimak dobio po krupnom komšiji mesaru sa Baira, organizovala je Šabačka narodna knjižnica i čitaonica 1933. godine. Na programu su bila dela Mokranjca, Dvoržaka i Manea, a nastupio je i poznati pevač Milan Timotić Bata. „Kroz pesme koje su nestale sa onim decenijama u kojima je živeo stari Andolija, mi ćemo moći da uočimo razliku između dva doba: vremena sevdaha i današnjice koja se kreće u začaranom krugu šlagera i klasičnih dela“, navedeno je u pozivu organizatora.
Pred kraj Andolijinog života, njegov portret sa violinom je uradio šabački slikar Stevan Čalić. Zdravstveno stanje mu se ubrzo pogošalo, pošto ga je prolaskom kroz jedno od dvorišta (koja su vodila ka centru), ujeo komšijski pas koji je bio na dugačkom lancu. „Sa tom nogom se zlopatio, vukao po bolnici i najzad umro. Sklopio je oči ostavljen, sav skrhan, zaboravljen, sveo. Žalio se na one koji su došli da dalje pronose glas šabačke pesme: sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu“, zapisao je novinar tadašnjeg „Podrinskog vesnika“.
U Ulici Janka Veselinovića i dalje postoji trošna kućica u kojoj je živeo Andolija. Šabački Slavuj je od potomaka imao sina i dve ćerke — Jelku i Stanu. „Sećanja na jedinog sina i Stanu nestadoše u zaboravu, dok je Jelka, prema podacima sa Andolijinog spomenika, živela 80 godina, od 1882. do 1962.“, zapisao je Branko Šašić. Poštansko sanduče ispred kućice na Bairu kazuje da na ovoj adresi još stanuje neko od Stankovića.
Naživela je Andolijina kućica i sve nekada poznate šabačke kafane, čiji je broj između dva rata ponovo rastao i popeo se čak na 130. Početkom ovog veka, tranzicija je nemilosredno obrisala poslednje od njih: „Zeleni venac“, „Šaran“, „Grand“, „Port Said“, „Kasinu“, „Ženevu“, „Točkonju“, „Čiviju“… Neke od njegovih pesama i danas su aktuelne: „Siđi mi draga, siđi“, „Raskopčaj tesan jelek“, „Ti sad spavaš, zlato moje“, „Angelina, bela Grkinja“, „Pijem, pijem“, „Mali pijac“, „Jeleno momo, Jeleno“, „Đaurko lepa“, „Rod rodila kruška ranka“…
Miroljub Mijušković 