Iako kuća u centru grada nikada nije pravosnažno konfiskovana državljaninu SAD Dragutinu Popoviću, šabačke vlasti je uknjižile 2003. godine i sada je prodaju
Kad je američki ambasador Kajl Skot, sredinom prošlog meseca u šabačkom Kulturnom centru, prisustvovao otvaranju izložbe posvećene kraju Velikog rata, verovatno mu niko od gradskih zvaničnika nije rekao da ga samo zid deli od kuće državljana SAD – Radeta i dr Ljubice Popović, naslednika nekadašnjeg šabačkog advokata i rezervnog oficira Dragutina D. Popovića (1900–1975), građanina SAD od 1945. Malo je verovatno i da su se gostu „pohvalili“ da su deo kuće prodali, kao i da isto nameravaju sa drugim, uprkos tome što su ih Popovići na vreme upozorili da na to nemaju pravo, a zatim i podneli tužbu protiv grada.
Priča o Popovića kući u Gospodar Jevremovoj ulici, u srcu Šapca, samo ovlaš liči na druge u procesima restitucije. Njena specifičnost je riplijevska, jer – verovali ili ne – lokalna vlast se 2003. godine, i to posle takozvanih demokratskih promena, pozvala na davno ukinute komunističke zakone o konfiskaciji i nacionalizaciji, i izdejstvovala da, u tadašnjem Opšinskom sudu u Šapcu, 1992. godine već proglašeni i upisani naslednici Dragutina Popovića, budu izbrisani iz zemljišnih knjiga, i umesto njih uknjižen grad.
Glavni pretres pred Višim sudom u Šapcu, po tužbi Radeta i dr Ljubice Popović, koje zastupa advokat Nevenka Savić, u utorak 11. ovog meseca nije održan, iako su se pozivu uredno odazvali i ona i zastupnica grada, pravobranilac Valentina Lovrin Jevtić. Razlog za odlaganje bio je izostanak postupajućeg sudije Milane Živanović. Tužba Popovića protiv grada podneta je 17. jula prošle godine, ali proces praktično nije ni krenuo, jer se sud u međuvremenu uglavnom bavio formalnim razlozima: pravobranilac je osporavala validnost ovlašćenja koje su oni dali zastupnici!
Bivši oficir Dragutin Popović, koji se iz zarobljeništva u Nemačkoj nije vratio u Titovu Jugoslaviju, već se nastanio nedaleko od Vašingtona, u gradu Betesda u američkoj saveznoj državi Merilend, gde mu se kasnije pridružila supruga Ivana sa decom, nikada nije bio proglašen narodnim neprijeteljem, niti je bio osuđivan. Kao „odsutnom“, njegova polovina kuće u Gospodar Jevremovoj stavljena je pod sekvestar (privremeno oduzimanje uprave), na osnovu Zakona o konfiskaciji, ali pravosnažno rešenje o trajnom oduzimanju nije doneto.
Vlasnik druge polovine bila je Ivana, kojoj su nove vlasti ostavile jedan dvosoban stan, dok su ostatak nacionalizovale. U spisima, međutim, nema izvornog akta o oduzimanju njene imovine „zbog viška stambenog prostora“, već se o tome saznaje posredno, preko „trostruke“ promene rešenja. Prve od 13. septembra 1960, druge od 12. decembra iste godine i treće od 15. oktobra 1962. (u kojoj se tek pominju prva i druga), a koju je kao jedini dokaz o nacionalizaciji grad ponudio sudu.
Dragutin Popović iz grada na levoj obali reke Potomak u Merilendu, vodio se u zemljišnim knjigama kao vlasnik polovine kuće u Šapcu do ostavinske rasprave 1992. godine, kada je njegova imovina podeljena ravnopravno na suprugu Ivanu, sina Radeta i ćerke Ljubicu i Ružicu, što je 20. aprila utvrđeno rešenjem Opštinskog suda. Dva dana kasnije, sud je naslednicima dozvolio upis svojine na polovini kući i upis prava korišćenja parcele, što su oni i učinili.
Iako je Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i zemljišta, građevinsko zemljište u državi još 26. decembra 1958. godine prešlo u društvenu svojinu, zamenik opštinskog javnog pravobranioca Nataša Stepanović je tek 11. decembra 2002. godine podnela Opštinskom sudu zahtev da se parcela broj 509 od 1166 kvadrata (pod kućom i dvorište), koja je bila u svojini Dragomira i Ivane Popović, prenese u vlasništvo Republike Srbije, a da se kao korisnik upiše opština Šabac, uz obrazloženje da „rešenje o nacionalizaciji do danas nije realizovano“. Istog dana sudija Slavka Milisavljević-Stojčić je donela rešenje kojim je dozvolila uknjižbu.
Nedugo, 6. februara 2003. godine, pravobranilac Lovrin Jevtić je istom sudu uputila zahtev za dopunu tog rešenja, kojim je tražila da se „sprovede i rešenje o nacionalizaciji od 15. oktobra 1962, a koje se odnosi na nacionalizaciju zgrada na pomenutom zemljištu“, što je sudija Milisavljević-Stojčić sutradan dozvolila. Iako se navedeno rešenje ticalo samo (sada već pokojne) Ivane, umesto nje, ali i Dragutina „pravo korišćenja na zgradi“ preneto je na opštinu Šabac. Niko od Popovića iz Betesda u Merilendu nova rešenja nije primio.
„Odluka suda iz februara 2003. o brisanju Dragutina Popovića nema nikakvo dejstvo, jer u to vreme on nije bio upisan kao nosilac prava na spornoj nepokretnosti, već su to bili njegovi naslednici“, tvrdi zastupnica Savić.
„Potpuno je beznačajna činjenica da se tužioci pozivaju da su pravo svojine stekli od svog pravnog prethodnika. Oni su iskoristili činjenicu da rešenje o nacionalizaciji nije bilo sprovedeno, pa je rešenjem o nasleđivanju raspravljana imovina koja nije pripadala ostaviocu u vreme smrti“, odgovara u podnesku pravobranilac Lovrin Jevtić.
Za pravobranioca je nevažno što protiv Dragutina nije doneto pravosnažno rešenje o konfiskaciji. Kako ističe, „postupak protiv njega nije pravosnažno okončan oslobađajućom presudom, što znači da se nisu stekli zakonski uslovi da se imovina koja je stavljena pod sekvestar vrati sopstveniku“.
„Ovo je obrnuta logika, poput one da protiv Dragutina nije mogao da bude vođen krivični postupak, jer se nikada nije vratio u zemlju, kao i da su pravo na imovinu Popovići trebalo da ostvaruju kroz postupak rehabilitacije. Dragutin i Ivana ni za šta nisu bili osuđeni, pa samim tim ne postoji ni osnov za rehabilitaciju, navodi Savić.
Jesu li stekli zakonski uslovi da grad Šabac proda najvrednije delove sporne kuće – jedan od dva javno ponuđena lokala u prizemlju od 116 kvadrata sa galerijom od 81 kvadrat, odlučivaće sud u daljem postupku. Sazavši za oglas, Popovići su preko punomoćnika podneli tužbu Osnovnom sudu i tražili da se privremenom merom spreči otuđenje, o čemu su obavestili ne samo gradsku komisiju već i sve nadležne notare.
Komisija je ipak 19. jula 2017. odlučila da lokal proda jedinom ponuđaču za 36.654.000 dinara (više od 300.000 evra), a notar je kupoprodajni ugovor overio uz ogradu da je ovaj pravni posao u sporu, o čemu je takođe napravljena i zabeležba u Katarstru.
U međuvremenu, Osnovni sud je ukinuo privremenu meru, koju je najpre bio doneo, a potom se oglasio i nenadležnim. Spor je prenet u Viši sud, koji je prihvatio sumnje grada Šapca u validnost uobičajenih ovlašćenja za zastupanje koje su Popovići poslali iz Merilenda, čak i sumnju da li su uopšte živi, a potom i sumnje u naknadna punomoćja (na srpskom i engleskom i sa vodenim žigovima) dvojice američkih javnih beležnika Ronalda Sinkera i Dejvida Kima.
Sudija Milana Živanović je 23. aprila ove godine van ročišta odbacila tužbu Radeta i dr Ljubice Popović, ali je Apelacioni sud njeno rešenje ukinuo i spor vratio na početak. O novotraženoj privremenoj meri još nije odlučivala.
Miroljub Mijušković 