I crkva i država ulažu velike napore u izgradnju velelepnih hramova i gradova. Vreme je da se uloži trud u izgradnju novog čoveka. Ako u tome uspemo – uspeli smo u svemu.

---

Vladika šabački Lavrentije, svetovno Živko Trifunović (Bogoštica kod Krupnja, 27. januar 1935), arhijerej je Srpske pravoslavne crkve sa najdužim episkopsim stažom, od preko pola veka. Zamonašio se kao student, na drugoj godini Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, potom je bio sveštenik na Kupresu, pa profesor Bogoslovije u manastiru Krka kraj Knina, da bi tokom zasedanja Sabora SPC u maju 1967. godine bio izabran za episkopa moravičkog, vikarnog episkopa patrijarha Germana. Poslednje tri decenije, od 23. jula 1989. godine, vladika Lavrentije se nalazi na čelu šabačke eparhije, koju je kao šabačko-valjevsku nasledio od preminulog vladike Jovana (Velimirovića) i nesebično podelio 2006. godine.

Za protođakona dr Ljubomira Rankovića, urednika „Glasa Crkve“, najpouzdanijeg biografa vladike Lavrentija, koga je on upoznao još kao dečak, bogoslov u manastiru Krka, episkop šabački je istorijska ličnost i vreme će to nedvosmislano potvrditi. Po mnogo čemu u novijoj istoriji SPC vladika Lavrentije je prednjačio: kao episkop zapadno-evropski i australijski (1969 – 1973) bio je prvi srpski arhijerej čija je noga (25. decembra 1969) kročila na australijski kontinent; kao episkop zapadno-evropski (1973 – 1989) bio je prvi arhijerej koji je po odluci Svetog sinoda i patrijarha (1983) otpočeo pregovore sa raskolnicima u Americi, a koji je 1991. u vreme Patrijarha Pavla krunisan pomirenjem.

U mestu Himelstiru, pola sata vožnje od Hanovera, vladika Lavrentije osnovao je Eparhijski centar i podigao manastir posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, a nemačka štampa zabeležila da ga je svojim rukama zidao sa majstorima. Nabavio je i štampariju, pa su ovde po prvi put svetlost dana ugledala sabrana dela vladike Nikolaja (Velimirovića), čije je mošti preneo 1991. godine iz Libertvila (SAD) u rodni Lelić kod Valjeva.  Ispod Soko grada kod Ljubovije, podigao je svoju zadužbinu, manastir Svetog vladike Nikolaja, posle Hilandara najveći u SPC, a u svom selu Bogovštici kopiju srušene Njegoševe kapele na Lovćenu.

Ovim hramom, posvećenom Bogorodici trojeručici, vladika Lavrentije je želeo da istakne jedinstvo srpskog naroda u svim srpskim zemljama.

Vreme u kojem živimo je turbulentno, i u svetu i kod nas. Država Srbija je bremenita problemima, a narod prilično podeljen… Šta biste danas poručili građanima, pitamo vladiku Lavrentija?

„Kad naiđu teška mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se najednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz“, zapisao je davno-davno Ivo Andrić. Drevna „Knjiga Života“ – Biblija, uvek je kraj moga uzglavlja. Pomogla mi je da na njenim porukama i poukama izgradim svoju veru u Boga, narod i sebe. U devetoj deceniji svoga zemnoga veka, ta vera me podmlađuje i čini optimistom. Pored svih životnih iskušenja i „bremenitosti problemima“, koje pominjete, ja verujem da je ovaj svet najbolji od svih Božjih svetova i da je ovo vreme najlepše i najbolje u sveukupnoj ljudskoj istoriji. Jer ovo je naše vreme. Veliki Božji dar nama. Naša najveća šansa. Bog nam nudi da iskoristimo tu šansu i opravdamo svoje uzvišeno ljudsko i hrišćansko prizvanje. Ne radi „istorijskog pamćenja“, nego radi nas, sada i ovde.

Moja poruka građanima Srbije i svim ljudima sveta je očinski poziv na odgovornost. Naročito na odgovornost za javnu reč. Opet citiram Andrića: „Mi nismo dovoljno svesni koliko naša javno izgovorena reč može dugo da živi zakopana u drugom čoveku“. Čuvajmo se teških i jakih reči. Reč je najoštriji i najotrovniji mač. „Ubi me prejaka reč“, bolno vapije pesnik Branko Miljković. Reč fijuče i puca kao bič, pogađa kao metak. „Budimo ljudi“, savetuje Patrijarh Pavle. Za razliku od svih živih bića Bog je ljudima dao jezik za sporazumevanje i razgovor. Pozivam sve građane Srbije, naročito nosioce javnih fukcija u društvenom i političkom životu, na međusobni bratski dijalog i dogovor. Da ojačaju razum a obuzdaju strasti, da spuste ton a uzvise čast i dostojanstvo.

U ovoj jubilarnoj godini kada obeležavamo osam vekova samostalnosti naše majke Crkve, pozivam sebe, vascelo sveštenstvo i Božji narod na saborni podvig svedočenja svoje vere, više primerom nego rečima. Jedan loš i ružan primer u stanju je da obesmisli hiljade dobrih i lepih reči i beseda. „Teško čoveku kroz koga dolaze sablazni“, opominje Hristos u Jevanđelju. U ovim danima kada se „sve prašta vaskrsenjem“, kolenopriklono od Boga i Božjeg naroda molim oproštaj za sve loše primere od strane nas, crkvene jerarhije, koje su mogle sablazniti slabe u veri.

U životu i radu imali ste i lepih, a pretpostavljamo i ružnih trenutaka. Šta Vas je najviše obradovalo, ako možete da izdvojite?

Najviše me obraduje dobrota, lep gest i postupak u svakodnevnom životu „običnih“ ljudi. Učtiva reč, blag osmeh, topao pogled, srdačan pozdrav… Iznad svega iskrena reč zahvalnosti za male sitne stvari. Ljubaznost i predusretljivost, spremnost da se pomogne onome kome je potrebna pomoć i sitna usluga. Najveća dragocenost našeg vremena su reči: Izvolite, Hvala, Izvinite, Oprostite… One žive i obitavaju u životu Božjeg naroda i na njima počiva poredak sveta. Svet je prepun dobrote. Ali dobrota nije bučna i reklamerska, nema marketing i kampanje… A zlo je bučno, samohvalisavo, galamdžijsko, drsko, nametljivo… Zato nam se čini da ga više ima. Ono živi na naslovniom stranama žute štampe i udarnim terminima tabloidnih elektronskih medija, najopasnijih trovačnica ljudske duše. Vašim kolegama preporučujem kao savet i zavet pesmu „brankovinske vile“ Desanke Maksimović: „Objavite jednom na velika zvona“.

Mnogim Šapčanima u sećanje su urezane slike iz šabačke hale 1995. dok obilazite izbeglice iz Krajine, mesta gde ste u mladosti živeli i radili. Šta Vas je najviše rastužilo u prethodnim godinama?

Najviše me rastužuje ljudska bahatost, osionost, umišljenost, samoživost, bezobzirnost… Gorki su plodovi ovog korova koji raste u dušama pojedninih ljudi i naroda. Svedoci toga su milioni i milioni izbeglica, beskućnika i apatrida koji se potucaju i blude svetom od nemila do nedraga. Na desetine miliona porodica i dece u Africi pate u siromaštavu i umiru od gladi. Sa njima je raspeti i vaskrsli Hristos. On živi u svakoj njihovoj suzi, bolu, uzdahu, vapaju… I među nama mnogo je onih kojima je naša pomoć potrebna. Onaj ko hoće da sretne i vidi Hrista, neka ukaže pomoć svome komšiji bolesniku, siromašku, nemoćnoj starici ili starcu… Neka im se nađe… Čaša hladne vode, šolja čaja, lep i topla reč veliki su kao hram. Na pitanje da li će Hristos kada ponovo dođe naći vere na zemlji, Sveti vladika Nikolaj odgovara: „Naći će je, ali ne u raskošnim hramovima i psalmodijama već u šaputanju ljudskog jezika i u tišini i toplini ljudskog srca“.

Veliki zadaci stoje danas pred srpskom crkvom i srpskom prosvetom i kulturom. Potrebni su veliki napori na duhovnoj i kulturnoj obnovi, kao i na obrazovanju i prosvećivanju našeg naroda, osobito mladih. To je temelj svake obnove. I crkva i država ulažu velike napore u izgradnju velelepnih hramova i gradova. Vreme je da se uloži trud u izgradnju novog čoveka. To je pretežnije od svega. To je temelj nove Srbije. Ako u tome uspemo – uspeli smo u svemu.

Sećajući se tragičnih zbivanja 1995, koja spominjete, ponosan sam na svoj narod. Srbija je raskopčala nedra i primila svoju stradalnu braću, deleći sa njima sve što je imala. To su bili dani sankcija, izolacije, besparice, siromaštva… Ali iznad svega dani velikog ljudskog i hrišćanskog srca. To mi daje razlog da verujem u svoj narod. Pored svih teškoća i iskušenja sa kojima smo suočeni verujem da ćemo, uz Božju pomoć, naći izlaz iz svih nevolja, i iz svega izaći veći i snažniji. Da svedem ovaj odgovor na sentencu našeg velikog pisca Dobrice Ćosića: „Voda i narod uvek nađu svoj put!“

Sa tom verom i nadom pozdravljam sve čitaoce „Politike“ radosnim pozdravom pobede života: HRISTOS VASKRSE!

Prihvatilište za decu

Vladika Lavrentije darovao je prošle godine pola hektara zemlje u šabačkom naselju Kasarske livade za izgradnju prihvatilišta za autističnu decu „Bogdaj“, koja je u toku. Parcela se nalazi uz budući duhovno-sportski centar, koji vladika podiže za srpsku decu i omladinu. Između centra i prihvatilišta biće sagrađen most. Dr Ljubomir Ranković nas podseća da je Sveti vladika Nikolaj svojevremeno u Bitolju osnovao dečje sirotište „Bogdaj“, o kome se neposredno starala sestra Nada Adžić, potonja monahinja Ana, koja je u svom dnevniku o tome ostavila najdirljivija svedočanstva.