Kao inspiracija za novootvoreni Vinaverov trg poslužilo je njegovo književno delo “Gromobran svemira” iz 1921. godine
Koncertom beogradskog hora “Braća Baruh“, u utorak uveče u Šapcu je svečano otvoren trg posvećen eruditi, književniku i prevodiocu Stanislavu Vinaveru (1891-1955), po mnogima najevropskijem piscu u srpskoj kulturi, rođenom u ovom gradu. Otvaranju ovog trga, po ideji arhitektinje Milene Zindović, koja je inspiraciju pronašla u Vinaverom delu “Gromobran svemira”, prisustvovala je i Milica Vinaver Ković, unuka slavnog pisca.
Vinaverov trg obuhvata novostvoreni plato od preko 1.000 kvadrata ispred nekadašnje kafane „Šaran“ i takozvanog „Zorkinog“ solitera. Ovde se jedna od centralnih gradskih ulica – Karađorđeva račvala u Pop-Lukinu, Kajmakčalansku i Miloša Pocerca, a novim urbanističkim rešenjem saobraćaj je drugačije rešen.
„Stanislav Vinaver je svet, Evropa, moderno doba koje svi toliko dugo iščekujemo na našim prostorima. Sve ono o čemu je pisao, stvarao to smo mi danas, to je Šabac, grad dobrih prilika i boljeg života“, rekao je prilikom otvaranja gradonačelnik Nebojša Zelenović.
Milica Vinaver Ković, koja se takođe obratila okupljenima, naglasila je da su promene u arhitekturi Šapca vidljive, a da je novi gradski trg kruna u očuvanju uspomene na lik i delo njenog pretka.
„Šabac je Stanislavu posvetio više od biste, ili spomenika. Ovo je rezultat višedecenijskog napora koji grad ulaže u negovanje tradicije i očuvanje sećanja na njega. Zbog toga sam veoma zahvalna“, navela je Vinaverova unuka, za koju je novi trg predstavlja „pravu promenadu kroz istoriju Šapca, od 19. veka do danas“.
Stanislav Vinaver rođen je u Šapcu 1. marta 1891. u uglednoj jevrejskoj porodici. Njegov otac dr Avram Josif Vinaver, koji se doselio iz Poljske, bio je začetnik radiologije u Srbiji. Osnovnu školu Stanislav je završio u Šapcu, gimnaziju je učio u Šapcu i u Beogradu, a na pariskoj Sorboni je studirao matematiku i fiziku.
Njegovo najpoznatije prozno delo je zbirka kratkih priča “Gromobran svemira”, objavljena 1921. godine, u kojoj utopijskim, naučnofantastičnim motivima izražava nezadovoljstvo stanjem u svetu posle Velikog rata i snažnu potrebu za promenom.
Izgradnju modernog trga, kojim dominiraju metalne, crvene pergole i takođe crveni alubondovi (trake) na fasadi “Zorkinog” solitera, pratile su kontroverze u šabačkoj javnosti. Uglavnom, radi izmenjenog saobraćajnog režima, koji je sada znatno usporen, ali zbog neobeleženog gradilišta (info-tablom), zbog čega se nije znalo kolika je vrednost investicije, ko su odgovorna lica i izvođači, kada će radovi biti završeni…
Istraživanje je pokazalo da su za izgradnju Vinaverovog trga, preko gradskog Javnog preduzeća “Infrastruktura”, bile raspisane tri javne nabavke u ukupnoj vrednosti od preko 28 miliona dinara.
Rekonstrukcija saobraćajnica, vodovodne mreže i postojećeg parkinga, dogradnja javne rasvete i postavljanje trotoara od štampanog betona debljine deset centimetara, plaćeni su 18.056.666 dinara (bez PDV-a) preduzeću “Savremena gradnja” iz Mišara. Pergole i urbani mobilijar na trgu koštali su 4.129.700 dinara, a radove je izvela firma “Vuksa 10” iz Šapca, dok je za izradu i alpinističko postavljanje alubondova na soliteru dato 5.825.000 dinara šabačkoj firmi “Duga-El”.
U ZZJ u Šapcu ističu da će još morati da se sačeka na besplatno vakcinisanje protiv HPV-a, jer osim odluke lokalnog parlamenta ništa drugo nije regulisano
Branko Vujković
Zavod za javno zdravlje u Šapcu pozvao je gradsku upravu da ne dezinformiše građane o besplatnoj vakcini protiv oboljenja izazvanih humanim papiloma virusom na području ovog grada i manišuliše sa njima u cilju predizborne kampanje. Na jučerašnjoj preskonferenciji u ovoj zdravstvenoj ustanovi je rečeno da vakcina u Šapcu košta koliko i u drugom gradovima Srbije, oko 12.000 dinara za jednu dozu, a ukoliko žele da je prime građani to još uvek moraju da plate iz svog džepa.
“Skupština grada Šapca jeste, na predlog pomoćnice gradonačelnika Marije Ratković, usvojila odluku o finansiranju programa preporučene aktivne imunizacije protiv HPV-a, a da pre toga nije utvrđeno kolika je zainteresovanost, koliko je novca i doza potrebno, hoće li pored vakcine grad platiti i revakcinaciju, jer je deca do 14 godina primaju u dva puta, na šest meseci. Nemamo ništa regulisano, a građanima je ekspresno saopšteno da je vakcina ‘od danas’ besplatna. Nažalost, ovde je reč o brutalnoj zloupotrebi javnosti“, istakao je dr Branko Vujković, v. d. direktora ZZJ u Šapcu.
On je naveo da se o programu dobrovoljne imunizacije protiv HPV-a prvi put govorilo na sednici gradskog Saveta za zdravstvo krajem prošle godine, i da je tada dogovoreno da se krene sa projektom edukacije sa rokom završetka do kraja maja, a za koji je sredstva obezbedio Britanski savet. Međutim, na sednici Skupštine grada, koja je održana istoga dana kada su raspisani izbori, po dopuni dnvenog reda predložena je odluka o besplatnoj vakcinaciji.
„Gradonačelnik Nebojša Zelenović tvrdi da je grad opredelio pet miliona dinara za nabavku vakcina. Ne znamo da li taj novac zaista postoji, jer nije iskazan u sadašnjem budžetu. Ankete nisu urađene, pa ne znamo, takođe, ni da li je to dovoljno. Ako od 6.790 dece uzrasta do 9 do 14 godina na teritoriji grada vakcinišemo i revakcinišemo samo trećinu, za to je potrebno bar 500.000 evra, deset puta više od predviđenih sredstava. Naravno, da zdravlje ljudi nema cenu, ali upravo zbog toga ne bi smelo da služi za sticanje jeftinih političkih poena“, rekao je dr Branko Vujković.
Načelnica Centra za kontrolu i prevenciju bolesti ZZJ u Šapcu dr Dragana Radojičić objasnila je da prilikom vakcinacije i revakcinacije oboljenja izazvanih HPV-om veoma bitno da doze budu iz iste serije, što znači da bi ih trebalo obezbediti istovremeno. Zato je neophodno da građani prethodno budu anketirani, kako bi tender bio što precizniji, a štete minilane.
„Nije preventivna imunizacija protiv HPV-a šabački ekskluzivitet. U četiri opštine u Srbiji imali smo 2016. godine takav pilot program. Nabavljeno je 2.000 doza, ali je upotrebeno svega 300. Nažalost, ostalo je propalo. Da bi se građani odazvali neobaveznoj vakcinaciji potrebno je da budu edukovani, a to je korak za koji mi se čini da je u našem slučaju brzo preskočen“, navela je dr Dragana Radojičić.
ZZJ u Šapcu, kako je juče rečeno, zatražiće od gradske uprave da im što skorije dostavi podatak na koliki se broj vakcina protiv HPV-a računa, kao i da grad i ustanova potpišu ugovor kako bi se krenulo u proces nabavke. Dok se to ne desi, građanima ostaje jedino mogućnost da lično kupe vakcinu i obezbede takozvanu hladnu vezu do zdravstvene ustanove, gde će je primiti, a da svoj novac potom pokušaju da refundiraju od grada, pozivajući se na odluku sa poslednjeg zasedanja lokalnog parlamenta.
Mladi iz stambenog naselja Benska bara predali su gradskoj upravi 1.950 potpisa sa zahtevom za vraćanje sportskog terena u prvobitno stanje
Sporna lokacija u najmnogoljudnijem šabačkom naselju
Mladi stambenog neselja Benska bara predali su na pisarnici gradske uprave u Šapcu peticiju, kojom od lokalnih vlasti traže da obustave radove na košarkaškom igralištu u Ulici dr Andre Jovanovića, čije postojenje nije predviđeno novim urbanističkim projektom, i odmah ga vrate u pređašnje stanje. Od oko 10.000 građana, koliko živi u ovom naselju, zahtev je potpisalo njih 1.950.
U prethodne dve sedmice, oni su organizovali više protesta u Benskoj bari, a koliko su odlučni pokazali su kada su stali pred građevinske mašine i svojim telima ih sprečili da nastave kopanje.
„Mi smo imali još dva-tri sastanka sa gradskim čelnicima, ali na njima nikavo konkretno rešenje nije nam predloženo. To su bile samo neke insinuacije, uglavnom preko medija, i zato smo se odlučili na ovaj potez. Nadamo se da će oni uvideti svoju grešku i da će je ispraviti. Ako 20 odsto ljudi smatra da na tom mestu treba da postoji teren, to zaista nije malo“, kaže Mihajlo Okljević, jedan od predstavnika građanske inicijative „Sačuvajmo teren“.
Mladi iz najmnogoljudnijeg naselja u gradu zamerili su lokalnoj vlasti što je posao započet pre nego što je gradilište obeleženo, a građani upoznati ko je naručilac, ko izvođač, a ko odgovorno lice, koliko će radovi trajati i kako će taj prostor izgledati nakon rekonstrukcije. Oni predlažu da se projekat revidira uz konsultaciju sa građanima napravi rešenje koje će podrazumevati zadržavanje rekretivnih sadržaja – sportski teren i teretanu na otvorenom prema najnovijim standardima.
U Medicinskoj školi zatečeni predlogom gradske uprave
U međuvremenu, obraćajući se građanima preko lokalne televizije, načelnik gradske uprave Milan Vasić je rekao da je na prostoru srušenog košarkaškog terena predviđeno moderno dečije igrališta i proširenje postojećeg parka sa novom česmom i novim klupama. On je tom prilikom predložio gradnju alternativnog sportskog terena na obodu naselja, a takođe je ponudio i mogućnost da se mladima iz Benske bare stavi na raspolaganje igrališta srednje Medicinske škole „Dr Andra Jovanović“, čiju bi rekonstrukciju platio grad.
Na Vasićeve reči iz Medicinske škole brzo je stigao odgovor u kojem je navedeno da je on predlog za rekonstrukciju terena izneo ne konsultujući se ni sa kim iz ove obrazovne ustanove. Pritom je naglašeno da se ova škola se u poslednjih deset godina jedanaest puta obraćala Gradskoj upravi za finansijska sredstva, kako bi zajednički rešavali infrastrukturne probleme, čije je otklanjanje bilo naloženo od strane nadležnih inspekcijskih organa.
„Međutim, nijedan put nismo bili udostojeni čak ni odgovorom. Zbog toga smo, godinama unazad, bili prinuđeni da tražimo pomoć Vlade Srbije i resornih ministarstava. Zahvaljujući toj saradnji, škola je rekonstruisala zadužbinsku zgradu doktora Andre Jovanovića, zamenila krovnu konstrukciju, poboljšala energetsku efikasnost objekta, postavila novu fasadnu stolariju, novu fasadu, ogradu… Krajem januara ove godine, Ministarstvo prosvete je školi odobrilo projekat rekonstrukcije sportskog terena i atletske staze, pa stoga nema potrebe da grad finansira izvođenje ove vrste radova“, rečeno je u odgovoru Medicinske škole.
Mladi iz naselja Benska bara, takođe, ističu da oni ne traže rekonstrukciju postojećih sportskih terena u gradskim školama, već da štite svoje igralište, na kojem su odrastali i njihovi roditelji, a koje je gradska uprava neočekivano porušila i promenila mu namenu.
Obaveštajac britanske SOE Bil Hadson nije pomirio Tita i Dražu, ali je uspeo da ukrade savezničke dukate i dijamante vredne preko 1,75 miliona funti. – Priznanje gurnuli pod tepih „prijatelji gospodina Halforda“, što je bila šifra za MI6
Bil Hadson sa Dragoljubom Mihailovićem u Crnoj Gori (Arhivska fotografija)
U vreme u kom je Fred Peri (1909–1995) dominirao svetskim tenisom, osvajajući osam grend slem titula u amaterskom i dve u profesionalnom rangu, kao i još šest u dublu i miks dublu, jedan drugi Britanac – Dvejn Tajrel Hadson (1910 – 1995) takođe je prebacivao lopticu preko mreže, ali u Srbiji. Danas u Muzeju Krupnja kao vredan eksponat čuvaju reket kojim je krajem tridesetih godina prošlog veka servirao ovaj rudarski inženjer, tada angažovan na iskopavanju antimona u brdima Rađevine. Iako je bio i izvanredan ragbi igrač, plivač, jahač, skijaš, rvač i bokser, Hadson karijeru nije napravio na sportskim borilištima, već se istakao kao oficir britanske Tajne obaveštajne službe (Secret Intelligence Service).
Dvejn Hadson, poznat kao Bil, koji je govorio šest stranih jezika i imao reputaciju velikog ženskaroša, tokom Drugog svetskog rata bio je zadužen za vezu sa četnicima i partizanima u okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji. Prema pisanju londonskog “Sandej tajmsa”, njegov svestrani, avanturama ispunjen život poslužio je Ijanu Lankasteru Flemingu, takođe bivšem agentu sikret servisa, za oblikovanje jednog od likova Džejmsa Bonda u popularnoj literarnoj, a potom i filmskoj sagi.
U Jugoslaviju je Hadson stigao tokom 1935. godine iz Južne Afrike, gde se bavio rudarstvom. Oženio se u Beogradu (belom) ruskom balerinom Adom Proskurnikovom, ali je brak sa njom trajao kratko, jer ona nije želela da živi u maloj mestu na zapadu Srbije, nedalako od rudnika Zajača, Stolice i Kostajnik, tada najvećeg antimonskog basena u Evropi, kojima je Britanac upravljao do pred početak rata. Bez ikakvih porodičnih obaveza, Hadson je u Krupnju tako imao “sve vreme sveta” da varošku svakodnevicu razbija igranjem tenisa.
Reket Bila Hadson koji je poklonio Svetozaru Kostiću (Foto Muzej Krupnja)
Protojerej stavrofor Aleksandar Đurđev, koji je najzaslužniji za otvaranje Muzeja Krupnja sa preko tri hiljade izloženih predmeta, od modernog doba do vladavine Rimljana i antičkih rudnika, otkriva da je ovaj britanski inženjer, da bi mogao da uživa u belom sportu, najpre morao da obuči lokalne partnere za njima do tada nepoznatu igru. Anegdota kaže da je jedan od njih toliko napredovao da je počeo da ga sve češće pobeđuje, na što mu je Hadson već prilično frustriran rekao: „Kad me već dobijaš, evo ti i moj reket“.
Na starom, drvenom reketu, koji je sa sokolskom kapom, peharima i drugim sportskim rekvizitima izložen u vitrini krupanjskog muzeja, razumljivo bez očuvanog špana i gripa, s obzirom da su se mreža i omotači drške u to vreme izrađivali od organskih materijala, napisano je da ga je Bil Hadson 1938. godine poklonio Svetozaru Kostiću.
Rudarskog inženjera iz Zajače već u jesen sledeće godine je regrutovo Odsek “D” SIS-a, zadužen za vođenje političkih prikrivenih akcija i paravojnih operacija u vreme rata, sa sedištem u Zagrebu. Odsek “D” je sredinom 1940. priključen novoformiranoj Upravi za specijalne operacije SOE (Special Operations Executive), a Hadsonu je povereno vođenje organizacije za miniranje brodova sila Osovine u jugoslovenskim lukama. U februaru 1941. on je čak lično potopio jedno italijansko plovilo.
Hadson je izvučen iz Jugoslavije posle njenog aprilskog sloma, ali se već u septembru vratio iz Kaira podmornicom “Trijumf”, i to kao šef prve britansko-jugoslovenske vojne misije u kojoj su još bili majori jugoslovenske kraljevske vojske Zaharije Ostojić i Mirko Lalatović, i narednik Veljko Dragićević, radio-telegrafista. Podmornica ih je iskrcala u Perazića Dolu kod Petrovca.
SOE je od Bila Hadsona očekivala da “kontaktira, istraži i izveštava o svim grupama koje pružaju otpor neprijatelju, bez obzira na nacionalnu pripadnost verovanje ili političko ubeđenje”. Nedugo po iskrcavanju, on se sreo sa crnogorskim komunistima Milovanom Đilasom, Mitrom Bakićem i Arsom Jovanovićem, a tokom oktobra sa vođom partizanskog pokreta Josipom Brozom Titom u oslobođenom Užicu. Nekoliko dana posle razgovora s Titom stigao je i u štab Dragoljuba Draže Mihailovića na Ravnoj Gori.
Britanski obaveštajac, koji je besprekorno govorio srpski, do kraja novembra je učestvovao na tri sastanka četnika i partizana, ali ih nije ubedio da se zajedno bore protiv neprijatelja. Pri štabu Jugoslovenske vojske u otadžbini ostao je do zime 1942/43. godine, koristeći ratno ime Marko. Vratio se potom u štab SOE u Kairu, da bi početkom 1944. još jednom bio u Jugoslaviji. Istog leta se padobranom spustio u Poljsku sa zadatkom da pomogne (neuspeli) Varšavski ustanak. Zaršetak rata je dočekao u činu pukovnika, dva puta odlikovan vojničkim medaljama.
Bil Hadson, oficir SOE
Punih šest decenija po okončanju Drugog svetskog rata, a deset godina posle smrti Bila Hadsona u Južnoj Africi, visokotiražni “Sandej tajms” doneo je tekst sa šokantnim naslovom: Ratni heroj „Džejms Bond“ pokrao savezničko blago!
“Otvoranje dosijea iz Nacionalne arhive u kvartu Kju, zapadni London”, naveo je autor članka Piter Dej, “pokazalo je da su vlasti, spremne da izbegnu skandal, prikrile da je Hadson još 1947. godine priznao da je sakrio na hiljade funti u zlatu i dijamantima, poslatih da se finansiraju ratne aktivnosti protiv Nemaca u Jugoslaviji, a sa ciljem da ih preuzme kada nastupi mir”.
Podmornica “Trijumf” kojom je misija stigla u Jugoslaviju (Arhivska fotografija)
Jedan od Hadsonovih važnih zadataka u ratu bio je i distribucija britanskih zlatnika i dragog kamenja ubačenih padobranima u Jugoslaviju. Poslato je oko 80.000 funti u dukatima suverenima i dragom kamenju, što bi sada vredelo više od 1,75 miliona funti. Obaveštajac je blago zakopao ispod seljačkih koliba i samo njemu znanih šumskih skrovišta. Uz pomoć saučesnika, kasnije je pokušao da ga prokrijumčari iz Jugoslavije, koristeći pritom britanske diplomatske kanale.
Dosijei su pokazali da je Hadson, koji je odmah posle rata bio vojni predstavnik Ujedinjenog kraljevstva u Rumuniji, regrutovao Štefana Colnera, mađarskog Jevreja koji je za britansku vladu kupovao drva po istočnoj Evropi, da uz dobru nadoknadu ode u Jugoslaviju, i da u okolini Čačka pronađe sakrivene zlatnike i dijamante. Sa detaljnom mapom koju je dobio, Colner je uspeo da otkopa jednu torbu sa blagom, ali drugu nije pronašao. Torbu je izneo iz Jugoslavije i preko britanske amabasade u Budimpešti je diplomatskom poštom poslao u Bukurešt. U potrazi za drugim skrovištem, Colner je ubrzo ponovo ušao u Jugoslaviju, ali je uhapšen i osuđen.
Zaprepašćenje Forin ofisa zbog Hadsonovog ponašanja u ratu zapisao je u dosijeima zvaničnik F. A. Verner, koji navodi da su „novi senzacionalni dokazi… sadržani u izjavi pukovnika Hadsona… dovoljni da proces protiv njega bude pokrenut pred javnim tužilaštvom“. Verner je dodao da je slučaj predat „prijateljima gospodina Halforda“, što je bila tadašnja važeća šifra za obaveštajnu službu MI6.
Balkanski Džejms Bond nikad se nije pojavio pred sudijama, „frendovi“ su mu omogućili novi život u Južnoafričkoj Republici, gde je 1995. umro u tri i po milionskom gradu Durbanu, najvećem turističkom centru u ovoj zemlji.
Iz budžeta Šapca i ove godine se finansiraju ista glasila kao i ranije, uglavnom ona koja gradonačelnik naziva “slobodnim”
Grad Šabac je rapodelio 35,5 miliona dinara (oko 300.000 evra) za sufinasiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u 2020. godini, što je za 3,5 miliona više nego lane. Novac su dobili uglavnom isti mediji kao i ranije, a odluku je potpisala komisija koju su činili novinari Vladimir Stanimirović, Stojan Marković i Jovanka Marović. U javno dostupnom rešenju uprave o imenovanju nije navedeno koja su medijska udruženja ili organizacije predložile članove komisije.
Najviše novca je pripalo TV Šabac – čak 10 miliona dinara i to za projekat “Opstrukcija istine i pravo građana na informisanje”. Prošle godine, ova privatna medijska kuća, koja prenosi sednice lokalnog parlamenta i to naplaćuje 60.000 dinara po satu, dobila je 7,5 miliona dinara. Dobro je prošla i druga gradska TV stanica AS, koja je ovog puta dobila pet miliona dinara, što je za dva miliona više nego 2019.
Nedeljnici “Glas Podrinja” i “Podrinske”dobili su na konkursu 7,3 miliona dinara, odnosno sedam miliona. Prvi 300.000 više nego lane, a drugi 150.000 više. Za beogradske medije odvojeno je ukupno četiri miliona dinara: firma „Dan Graf“, izdavač dnevnog lista “Danas”, dobila je dva miliona, 200.000 više nego u 2019. Novinskoj agenciji “Beta” i preduzeću „Agenda 2020“ koje izdaje “Novi magazin”, pripalo je po milion dinara, za po 100.000 više nego prethodne godine.
Sa medijskim projektom ovog puta debitovalo je Udruženje građana “Šabačke”, koje se u registru medija prijavilo kao izdavač istoimenih dnevnih i periodičnih novina. Gradska uprava će sa 650.000 dinara finasirati projekat pod nazivom „Lični pratilac – put do samostalnog života.
Od 13 podržanih projekata, od 38 ukupno pristiglih na konkurs, izuzev kod TV AS („Nedelja za nama“) i Tim radija iz Prnjavora („Ulaganjem u znanje, ulažemo u budućnost“), u obrazloženom predlogu komisije, koji je objavljen na sajtu grada“, nije napisano u kojem će obimu i formatu odabrani projekti biti realizovani. Kad AS-a su to 34 emisije, a kod Tim radija 64, ali bez objašnjenja koliko bi one trebalo da traju.
Javnost je, što se tiče obrazloženja komisije, ostala uskraćena i za preciznu informaciju sa koliko će svojih sredstava izabrani mediji učestvovati u realizaciji ovih, kako je gradskim konkurskom navedeno – sufinansirajućih projekata. Među TV stanicama, dnevnim i periodičnim listovima i agencijama koje će dobiti novac iz šabačkog budžeta, ogromnu većinu čine ona glasila koje je gradonačelnik Nebojša Zelenović u svojim javnim nastupima svrstavao u takozvane „slobodne medije“.
Zašto u centru grada stoji ruina od poslovnog objekta nekada uspešnog građevinsko-zanatskog preduzeća kojeg je uništila tranzicija, još nema odgovora
Ruina sa polupanim prozorima i zakovanim daskama preko njih, na svega 500 metara od centra grada, to je danas poslovna zgrada svojevremeno poznatog šabačkog građevinsko-zanatskog preduzeća „Dekor“. Tako razvaljena stoji još od poništene privatizacije početkom dvehiljaditih, a koja je, da ironija bude veća, prethodno bila proglašena jednom od najuspešnijih. U međuvremenu, zgrada „Dekora“ je promenila još dva vlasnika, ali zašto o njoj niko ne brine, pitanje je na koje smo pokušali da dobijemo odgovor.
Nastalo od molersko-farbarske zadruge, osnovane 15. maja 1945. godine, preduzeće „Dekor“ je do početka raspada SFRJ izvodio radove širom zemlje, ali i na gradilištima u državama severne Afrike. Na aukciji održnoj 5. oktobra 2002. godine u prostorijama Privredne komore tadašnje SRJ preduzeće je prodato Milisavu Teodoroviću, vlasniku konkurentske firme “Duga M” za čak 50 miliona dinara. Od početnih 1,13 miliona dinara, pa do astronomske cene od (tada) 820.000 evra, Teodorović je stigao licitirajući sa Petrom Šakanom, vlasnikom takođe šabačke molersko-farbarske firme “Duga-Šakan”.
Velika zainteresovanost kupaca za najstariju šabačku firmu u ovoj branši tumačena je atraktivnom lokacijom od 19 ari pored takozvanog Malog parka, kao i vrednom jednospratnom poslovnom zgradom od 762 kvadrata (381 kvadrat u osnovi). Na istom placu, u dvorišnom delu, nalazila su se još četiri građevinska objekta od 330, 374, 118 i 44 kvadrata, ukupno 866 kvadrata, koji su preduzeću služili kao magacinski i pomoćni prostor.
Privatizacija “Dekora” doživela je potpuni fijasko već godinu dana posle aukcijske prodaje. Pošto su otkrili oglas kojim je novi vlasnik zakazao rasprodaju osnovnih sredstava preduzeća, radnici su stupili u štrajk. Na svetlo dana, ubrzo, izašle su zatim i mnoge druge sumnjive “rabote”, a pošto Teodorović nije u roku uplatio drugu od šest ugovorenih rata Agencija za prvatizaciju je 19. novembra 2003. godine s njim raskinula kupoprodajni ugovor.
Od tranzicione „avanture“ preduzeće se nikada nije oporavilo. Dospelo je u stečaj koji je 2007. godine okončan bankrotstvom i prodajom imovine (placa i građevinskih objekata na njemu) kompaniji „Jovanović“ iz Šapca za 14.770.000 dinara (tada oko 185.000 evra). Ono malo preostalih radnika, od 192 koliko ih je bilo u oktobru 2002. godine, a koji su svih tih godina bezuspešno obijali pregove gradskih i državnih službi završilo je na ulici.
Kada je i za koliko kompanija “Jovanović” preprodala plac i zgradu “Dekora” šabačkom građevinskom preduzeću “Set”, koje je u Katastru upisano kao novi vlasnik ovih nepokretnosti, nismo uspeli da dobijemo zvaničnu potvrdu. Na susednom placu, koji izlazi na Masarikovu ulicu, a koji je “Set” pribavio od vlasnika (sada srušenih) privatnih kuća, u međuvremenu je ozidana stambena zgrada.
Na naša pitanja, upućena vlasniku ili odgovornom licu “Seta”, koja smo dva puta poslali elektronskom poštom, nisu stigli odgovori. Ukoliko je cena po kojoj su kompaniji “Jovanović” plaćeni plac i objekti poslovna tajna (nezvanična informaciija je da se radi o 300.000 evra), u interesu javnosti svakako jeste da se zna da li preduzeće u skorije vreme planira da zida na toj parceli, s obzirom da je zgrada “Dekora” neadekvatno obezbeđena i da u tako ruiniranom stanju predstavlja ozbiljnu opasnost po građane ovog kraja.
– Preko puta su parkić i novosagrađano dečje igralište. Taj deo ulice, gde se nalazi “Dekor” nije osvetljen, i nimalo nije prijatno proći pored napuštene zgrade, a kamoli pustiti decu da se igraju. Mnogo puta smo videli kako u nju ulaze narokomani, a nedavno su primećeni i migranti, koji se verovatno tu uvlače da bi prespavali. Kako smo čuli, “Set” je na toj lokaciji hteo da zida novu stambenu zgradu, ali zašto su odustali nije mi poznato”, kaže nam Miloš Vuksović, koji živi nedaleko od Malog parka.
Ipak, nezvanično saznajemo da je šabačka građevinska firma nameravala da na placu “Dekora”, iza svoje novosagrađene zgrade u Masarikovoj ulici, zida još jedan višesprani stambeni objekat, koji bi izašao na susednu Ulicu Miloša Obilića, i da je već bila postigla dogovor sa vlasnicima kuća na nedostajućem delu lokacije. Međutim, za realizaciju projekta bilo je neophodno promeniti urbanistička akta, i zonu indivudalnog prevesti u zonu kolektivnog stanovanja. To je naišlo na otpor stanovnika ulice, pa gradska uprava preduzeću nije izašla u susret.
Prvi i poruke poslednjih
Na upravnoj zgradi “Dekora” i danas stoji mermerna ploča sa imenima njegovih 13 osnivača: Milana Vojinovića, Save Đedovića, Branka Ercega, Miodraga Zoranovića, Ljubomira Ilića, Milosava Jeremića, Vojislava Lazarevića, Ilije Lazarevića, Jovana Lalickog, Tanasija Lukića, Branka Mostarca, Josipa Rukavine i Vojislava Savića.
Međutim, kao nemi svedok početka novog milenijuma, na fasadi se nalaze i očajničke poruke, koje ilustruju kroz kakav su sve pakao prošli preostali zaposleni ove firme u periodu tranzicije: “Uhapsiti lopove”, “Opština ćuti”, “Vratite preduzeće”, “Opštinski sud je korumpiran”… a koje kiša i vetar nisu sprali iako je od tada prošlo više od decenije i po.
Mladi u Šapcu stali pred bagere i po drugi put u tri dana zaustavili građevinske radove u stambenom naselju Benska bara
Građani iz stambenog naselja Benska bara u Šapcu, uglavnom studenti i omladinci, stali su juče pred teške građevinske mašine i zaustavili radove na prostoru iza arteške česme u Ulici dr Andre Jovanovića. Revoltirani nedavnim rušenjem košarkašog igrališta, mladi od gradskih vlasti traže da ovaj sportski teren obnove i vrate u funkciju, kako im je i bilo obećano, umesto što ga pretvaraju u parking zonu ili mu daju neku drugu urbanističku namenu, a o čemu javnost nije obaveštena. Zahtev su potkrepili peticijom sa više od 800 potpisa.
„Kada su uklonili žičanu ogradu oko terena i krenuli sa zemljanim radovima, mislili smo će igralište detaljno rekonstruisati, jer je bilo dotrajalo. I zaista smo se bili obradovali. Međutim, ubrzo je na gradiliše stigla gomila behatona, pa se krenulo sa izgranjom betonskih staza… Ne znamo čemu sve ovo može da služi, nema nikakve slike kako će to izgledati na kraju, nema ni info-table ko je izvođač i koliko će radovi trajati. Ono u šta se svako može uveriti jeste da to više neće biti igralište, kaže Duško Cvijanović, koji naglašava da protest mladih nema nikakvu političku pozadinu.
Ovo je drugi put da omladina prekida radove kod arteške česme u Benskoj bari. sto su uradili i na Sretenje, kada su bageri počeli da kopaju još od ranog jutra, iako je bio i državni i veliki crkveni praznik. Juče je pred mašine stalo nekoliko dečaka koji su ovde došli sa loptom, a zatim su počeli da okupljaju i stariji, među kojima i njihovi roditelji, pa čak i bebe i dede. U raspravi sa građanima, bageristi su pokušavali da ih ubede da objašnjenje potraže u Gradskoj
„Ovom delu Šapca gravitira oko 10 hiljada građana, a sada više nemamo ni jedan koš. Bili smo na razgovoru sa gradonačelnikom (Nebojša Zelenović) koji nam je rekao da idemo na Stari grad (plaža pored Save) da se igramo. Mi koji imamo dvadeset godina možda i možemo odemo, ali šta će da rade deca uzrasta od deset godina. Rekli su nam da hoće da umesto terena postave dečje igralište sa ljuljaškama i klackalicama. Ima ovde mesta i za sportski teren i za klackalice, ali je očigledno da nema sluha“, kaže nam Mihajilo Okiljević.
Podršku mladima dale je i penzionerka Milica Gačić: „Ovda su odgajena moja deca, a treba da stasavaju i moji unuci. Budžin grad (stambeni blok na drugom kraju grada) ima i park i igralište za mele sportove i teniske terene, pa se pitam jesmo li mi u Benskoj bari građani drugog reda. Nema smisla uzimati deci jedini teren na kojem mogu da se igraju“.
Povodom protesta građana, načelnih Gradske uprave Milan Vasić kaže da se proces rekonstrukcije naselja Benska bara, koji je počeo prošle godine, polako privodi kraju.
„Moderno dečije igralište, veći i lepši park, nova česma i klupe su predviđeni projektom. Sportski teren je planiran na drugoj lokaciji u naselju, o čemu smo razgovarali sa grupom mladih sa kojima je upriličen sastanak prošle nedelje. Mislim da je sastanak bio dobar, a arhitekte će im sutra dostaviti detaljne informacije u vezi sa njihovim zahtevom. Očekujem da u interesu svih koji žive u naselju Benska bara dođemo do rešenja“, rekao nam je juče Vasić.
U šabačkom JKP “Stari grad” nisu objasnili šta se dogodilo sa službenim automobilom koji je 31. decembra odvezao novi direktor Miroslav Premović, a koji od tada nije na poslu
Odbornik u šabačkom parlamentu Goran Mijailović (SNS), podneo je krivičnu prijavu protiv Miroslava Premovića iz Niša, direktora JKP “Stari grad”, zbog sumnje da je kao odgovorno lice ovog kolektiva zloupotrebio službeni položaj. Premović je, kako se navodi u prijavi predatoj Policijskoj upravi i Osnovnom javnom tužilaštvu u Šapcu, poslednjg dana prošle, 2019. godine odvezao službeni automobil i od tada se više nije pojavio u firmi. Još jedna prijava, ali inspekciji rada, podneta je i protiv direktorove zamenice (pomoćnice) Snežane Đokić, a od inspektora se traži da provere da li je ona zasnovala radni odnos u ovom preduzeću uprkos zabrani zapošljavanja u javnom sektoru.
U prijavi protiv Premovića se navodi da je on iskorišćavanjem svog položaja i ovlašćenja upotrebio službeni auto “škoda oktavija” u privatne svrhe bez izdavanja putnog naloga, te da je iskoristio platnu karticu firme za isto vozilo za sipanje goriva u privatne svrhe u periodu od 31. decembra 2019. godine do dana podnošenja prijave, 28. januara 2020. godina.
Automobil konačno stigao
„Kao odbornik Skupštine grada, tražio sam od JKP “Stari grad” informaciju gde se službeno vozilo nalazi i šta je sa direktorom Premovićem, ali sam dobio samo šturo saopštenja da je on na bolovanju. Žao mi je ukoliko je direktor teže oboleo, ali nema razloga da se krije gde se nalazi automobil. Iz razgovora sa pojedinim zaposlenima u tom preduzeću saznao sam da je vozilo locirano u Nišu, u Ulici Alekse Šantića, gde se nalaze brojni servisi i autoplacevi, tako da se opravdano nameće pitanje da li je to vozilo oštećeno. Ukoliko jeste, onda je to još teže krivično delo“, rekao je za naš list Mijailović.
Miroslav Premović iz Niša postavljen je za direktora JKP „Stari grad“ u Šapcu u septembru prošle odlukom skupštinske većine na čelu sa strankom Zajedno za Srbiju aktuelnog gradonačelnika Nebojše Zelenovića. Na tom mestu on je zamenio Snežanu Đokić, koja je podnela ostavku posle više potresa u preduzeću, čiji su radnici jedno vreme odbijali da odnose smeće iz gradskog i seoskog područja, nezadovoljni niskim platama, lošim radnim uslovima, ali i uskraćivanjem solidarne pomoći, koju su dobile njihove kolege u drugim gradovima.
„Uvoz“ još jednog direktora iz drugih sredina u Šabac (prethodno su na čelo Pozorišta i Narodnog muzeja takođe postavljeni kadrovi sa strane) izazvao je veliku polemiku u lokalnom parlamenutu, ali i među „običnim“ građanima, koji su po društvenim mrežama kačili printskrin Premovićevog profila na Fejsbuku, na kojem je on sam sebe predstavio kao vlasnika Agencije za ekološke i ostale savete i ugostiteljske usluge. „Iskopana“ je negde, takođe, i njegova kandidatura na prošlim loklnim izborima u Nišu, gde se na listi „Iskreno za Niš“ generala Momira Stojanovića i advokata Srđana Aleksića nalazio na 23. mestu, kao diplomirani hemičar.
Iako je Snežana Đokić na mesto direktora JKP „Stari grad“ došla iz privatnog sektora (druge firme), kao kadar lokalne podružnice SPO, koalicionog partnera ZZS-a, ostala je da radi u ovom javnom preduzeću i posle razrešenja. Prekomandovana je za Premovićevog pomoćnika, a ova rokada, takođe, sada je predmet prijave koju je Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Inspekciji rada pri Mačvanskom upravnom okrugu podneo Predrag Trifunović.
„ Snežana Đokić je navela da ostavku podnosi iz ličnih razloga, zbog čega bi joj automatski trebalo da prestane radni angažman u JKP “Stari grad”, jer prethodno nije bila zaposlena u ovom kolektivu. Međutim, sa Đokićevom je sklopljen ugovor o radu zbog navodno povećanog obima posla. Direktno su je postavili na mesto pomoćnika, odnosno zamenika direktora, a čoveka koji je u stalnom radnom odnosu i koji je do tog dana vršio tu funkciju skinuli sa tog mesta i postavili ga na mesto nekog šefa“, objašnjava odbornik Goran Mijailović.
U prijavi resornom ministarstvu i inspekciji se ističe da je Đokićeva posle smene zaposlena na novo radno mesto bez odobrenja nadležnog organa, Komisije osnovane po Uredbi vlade Srbije, pri čemu se molba za popunjavanje slobodnog, upražnjenog radnog mesta ili dodatnog radnog angažovanja podnosi nadležnom ministarstvu, a što nije učinjeno.
U međuvremenu, službeni automobil, za koji se tvrdi da ga je 31. decembra odvezao direktor Premović, osvanuo je na parkingu „JKP“ Stari grad. Radnici ovog preduzeća, koji mole da im se ne otkriva identitet, jer strahuju da će ostati bez posla, kažu da je po vozilo lično išla pomoćnica direktora Snežana Đokić, pošto je gradom prostrujala vest da su krivične prijeve stigle u MUP i tužilaštvo.
Đokić: Kola nisu havarisana
Privremena sprečenost za rad direktora Miroslava Premovića nastupila je zbog zdravstvenih problema od 8. januara 2020. godine, a poslovnim obavezama vratiće se po završetku lečenja, odgovorila nam je Snežana Đokić, pomoćnica direktora u JKP „Stari grad“. Ona je navela da je službeno vozilo marke „škoda oktavija“ korišćeno isključivo u profesionalne svrhe.
„Vozilo se nalazilo u Nišu, a sad se nalazi u krugu preduzeća. Automobil je u u ispravnom stanju i da nije havarisan“, istakla je Đokićeva.
Ona smatra da njenim imenovanjem nije premašen maksimalan broj zaposlenih u JKP „Stari grad“. Kako je navela, pre angažovanja u ovom javnom preduzeću radila je u fabrici „Zorka – mineralna đubriva“ i preduzeću „Metal-hemiko“.
I crkva i država ulažu velike napore u izgradnju velelepnih hramova i gradova. Vreme je da se uloži trud u izgradnju novog čoveka. Ako u tome uspemo – uspeli smo u svemu.
Vladika šabački Lavrentije, svetovno Živko Trifunović (Bogoštica kod Krupnja, 27. januar 1935), arhijerej je Srpske pravoslavne crkve sa najdužim episkopsim stažom, od preko pola veka. Zamonašio se kao student, na drugoj godini Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, potom je bio sveštenik na Kupresu, pa profesor Bogoslovije u manastiru Krka kraj Knina, da bi tokom zasedanja Sabora SPC u maju 1967. godine bio izabran za episkopa moravičkog, vikarnog episkopa patrijarha Germana. Poslednje tri decenije, od 23. jula 1989. godine, vladika Lavrentije se nalazi na čelu šabačke eparhije, koju je kao šabačko-valjevsku nasledio od preminulog vladike Jovana (Velimirovića) i nesebično podelio 2006. godine.
Za protođakona dr Ljubomira Rankovića, urednika „Glasa Crkve“, najpouzdanijeg biografa vladike Lavrentija, koga je on upoznao još kao dečak, bogoslov u manastiru Krka, episkop šabački je istorijska ličnost i vreme će to nedvosmislano potvrditi. Po mnogo čemu u novijoj istoriji SPC vladika Lavrentije je prednjačio: kao episkop zapadno-evropski i australijski (1969 – 1973) bio je prvi srpski arhijerej čija je noga (25. decembra 1969) kročila na australijski kontinent; kao episkop zapadno-evropski (1973 – 1989) bio je prvi arhijerej koji je po odluci Svetog sinoda i patrijarha (1983) otpočeo pregovore sa raskolnicima u Americi, a koji je 1991. u vreme Patrijarha Pavla krunisan pomirenjem.
U mestu Himelstiru, pola sata vožnje od Hanovera, vladika Lavrentije osnovao je Eparhijski centar i podigao manastir posvećen Uspenju Presvete Bogorodice, a nemačka štampa zabeležila da ga je svojim rukama zidao sa majstorima. Nabavio je i štampariju, pa su ovde po prvi put svetlost dana ugledala sabrana dela vladike Nikolaja (Velimirovića), čije je mošti preneo 1991. godine iz Libertvila (SAD) u rodni Lelić kod Valjeva. Ispod Soko grada kod Ljubovije, podigao je svoju zadužbinu, manastir Svetog vladike Nikolaja, posle Hilandara najveći u SPC, a u svom selu Bogovštici kopiju srušene Njegoševe kapele na Lovćenu.
Ovim hramom, posvećenom Bogorodici trojeručici, vladika Lavrentije je želeo da istakne jedinstvo srpskog naroda u svim srpskim zemljama.
Vreme u kojem živimo je turbulentno, i u svetu i kod nas. Država Srbija je bremenita problemima, a narod prilično podeljen… Šta biste danas poručili građanima, pitamo vladiku Lavrentija?
„Kad naiđu teška mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se najednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz“, zapisao je davno-davno Ivo Andrić. Drevna „Knjiga Života“ – Biblija, uvek je kraj moga uzglavlja. Pomogla mi je da na njenim porukama i poukama izgradim svoju veru u Boga, narod i sebe. U devetoj deceniji svoga zemnoga veka, ta vera me podmlađuje i čini optimistom. Pored svih životnih iskušenja i „bremenitosti problemima“, koje pominjete, ja verujem da je ovaj svet najbolji od svih Božjih svetova i da je ovo vreme najlepše i najbolje u sveukupnoj ljudskoj istoriji. Jer ovo je naše vreme. Veliki Božji dar nama. Naša najveća šansa. Bog nam nudi da iskoristimo tu šansu i opravdamo svoje uzvišeno ljudsko i hrišćansko prizvanje. Ne radi „istorijskog pamćenja“, nego radi nas, sada i ovde.
Moja poruka građanima Srbije i svim ljudima sveta je očinski poziv na odgovornost. Naročito na odgovornost za javnu reč. Opet citiram Andrića: „Mi nismo dovoljno svesni koliko naša javno izgovorena reč može dugo da živi zakopana u drugom čoveku“. Čuvajmo se teških i jakih reči. Reč je najoštriji i najotrovniji mač. „Ubi me prejaka reč“, bolno vapije pesnik Branko Miljković. Reč fijuče i puca kao bič, pogađa kao metak. „Budimo ljudi“, savetuje Patrijarh Pavle. Za razliku od svih živih bića Bog je ljudima dao jezik za sporazumevanje i razgovor. Pozivam sve građane Srbije, naročito nosioce javnih fukcija u društvenom i političkom životu, na međusobni bratski dijalog i dogovor. Da ojačaju razum a obuzdaju strasti, da spuste ton a uzvise čast i dostojanstvo.
U ovoj jubilarnoj godini kada obeležavamo osam vekova samostalnosti naše majke Crkve, pozivam sebe, vascelo sveštenstvo i Božji narod na saborni podvig svedočenja svoje vere, više primerom nego rečima. Jedan loš i ružan primer u stanju je da obesmisli hiljade dobrih i lepih reči i beseda. „Teško čoveku kroz koga dolaze sablazni“, opominje Hristos u Jevanđelju. U ovim danima kada se „sve prašta vaskrsenjem“, kolenopriklono od Boga i Božjeg naroda molim oproštaj za sve loše primere od strane nas, crkvene jerarhije, koje su mogle sablazniti slabe u veri.
U životu i radu imali ste i lepih, a pretpostavljamoi ružnih trenutaka. Šta Vas je najviše obradovalo, ako možete da izdvojite?
Najviše me obraduje dobrota, lep gest i postupak u svakodnevnom životu „običnih“ ljudi. Učtiva reč, blag osmeh, topao pogled, srdačan pozdrav… Iznad svega iskrena reč zahvalnosti za male sitne stvari. Ljubaznost i predusretljivost, spremnost da se pomogne onome kome je potrebna pomoć i sitna usluga. Najveća dragocenost našeg vremena su reči: Izvolite, Hvala, Izvinite, Oprostite… One žive i obitavaju u životu Božjeg naroda i na njima počiva poredak sveta. Svet je prepun dobrote. Ali dobrota nije bučna i reklamerska, nema marketing i kampanje… A zlo je bučno, samohvalisavo, galamdžijsko, drsko, nametljivo… Zato nam se čini da ga više ima. Ono živi na naslovniom stranama žute štampe i udarnim terminima tabloidnih elektronskih medija, najopasnijih trovačnica ljudske duše. Vašim kolegama preporučujem kao savet i zavet pesmu „brankovinske vile“ Desanke Maksimović: „Objavite jednom na velika zvona“.
Mnogim Šapčanima u sećanje su urezane slike iz šabačke hale 1995. dok obilazite izbeglice iz Krajine, mesta gde ste u mladosti živeli i radili. Šta Vas je najviše rastužilo u prethodnim godinama?
Najviše me rastužuje ljudska bahatost, osionost, umišljenost, samoživost, bezobzirnost… Gorki su plodovi ovog korova koji raste u dušama pojedninih ljudi i naroda. Svedoci toga su milioni i milioni izbeglica, beskućnika i apatrida koji se potucaju i blude svetom od nemila do nedraga. Na desetine miliona porodica i dece u Africi pate u siromaštavu i umiru od gladi. Sa njima je raspeti i vaskrsli Hristos. On živi u svakoj njihovoj suzi, bolu, uzdahu, vapaju… I među nama mnogo je onih kojima je naša pomoć potrebna. Onaj ko hoće da sretne i vidi Hrista, neka ukaže pomoć svome komšiji bolesniku, siromašku, nemoćnoj starici ili starcu… Neka im se nađe… Čaša hladne vode, šolja čaja, lep i topla reč veliki su kao hram. Na pitanje da li će Hristos kada ponovo dođe naći vere na zemlji, Sveti vladika Nikolaj odgovara: „Naći će je, ali ne u raskošnim hramovima i psalmodijama već u šaputanju ljudskog jezika i u tišini i toplini ljudskog srca“.
Veliki zadaci stoje danas pred srpskom crkvom i srpskom prosvetom i kulturom. Potrebni su veliki napori na duhovnoj i kulturnoj obnovi, kao i na obrazovanju i prosvećivanju našeg naroda, osobito mladih. To je temelj svake obnove. I crkva i država ulažu velike napore u izgradnju velelepnih hramova i gradova. Vreme je da se uloži trud u izgradnju novog čoveka. To je pretežnije od svega. To je temelj nove Srbije. Ako u tome uspemo – uspeli smo u svemu.
Sećajući se tragičnih zbivanja 1995, koja spominjete, ponosan sam na svoj narod. Srbija je raskopčala nedra i primila svoju stradalnu braću, deleći sa njima sve što je imala. To su bili dani sankcija, izolacije, besparice, siromaštva… Ali iznad svega dani velikog ljudskog i hrišćanskog srca. To mi daje razlog da verujem u svoj narod. Pored svih teškoća i iskušenja sa kojima smo suočeni verujem da ćemo, uz Božju pomoć, naći izlaz iz svih nevolja, i iz svega izaći veći i snažniji. Da svedem ovaj odgovor na sentencu našeg velikog pisca Dobrice Ćosića: „Voda i narod uvek nađu svoj put!“
Sa tom verom i nadom pozdravljam sve čitaoce „Politike“ radosnim pozdravom pobede života: HRISTOS VASKRSE!
Prihvatilište za decu
Vladika Lavrentije darovao je prošle godine pola hektara zemlje u šabačkom naselju Kasarske livade za izgradnju prihvatilišta za autističnu decu „Bogdaj“, koja je u toku. Parcela se nalazi uz budući duhovno-sportski centar, koji vladika podiže za srpsku decu i omladinu. Između centra i prihvatilišta biće sagrađen most. Dr Ljubomir Ranković nas podseća da je Sveti vladika Nikolaj svojevremeno u Bitolju osnovao dečje sirotište „Bogdaj“, o kome se neposredno starala sestra Nada Adžić, potonja monahinja Ana, koja je u svom dnevniku o tome ostavila najdirljivija svedočanstva.
Ustanova ne obavlja delatnost već treću godinu, računi su blokirani, ali se novac isplaćuje mimo zakona, utvrdila DRI
Apoteka „Šabac“ nema ni jedan poslovni objekat, niti ijednog zaposlenog farmaceuta. Ustanova od oktobra 2017. godine ne obavlja delatnost za koju je osnovana – pružanje farmaceutskih usluga na području grada Šapca i opština Bogatić, Vladimirci i Koceljeva, ali i dalje ima direktora, upravni odbor i ogromna dugovanja dobavljačima. Na ovo je skrenuo je pažnju izveštaj Državne revizorske institucije (DRI), koja je od tada do danas utvrdila i niz drugih poslovnih prekršaja.
Računi i podračuni Apoteke „Šabac“ (bivše Apotekarske ustanove „Šabac), čija je osnivačka prava vlada Republike Srbije 2006. godine prenela na grad Šabac, blokirani su u kontinitetu od 11. januara 2017. godine. Posle višemesečnih protesta zbog neisplaćenih zarada i neizvesne sudbine ustanove, više od četrdest zaposlenih, uglavnom diplomiranih farmaceuta, završilo je na birou rada.
Na kraju 2018. godine ukupna blokada Apoteke „Šabac“ iznosila je 146.967.000 dinara, od čega se čak 95 odsto odnosi na potraživanja dobavljača za lekove, među kojima su najveća „Feniks Farme“ u iznosu od 87.461.000 dinara, „Farmalodžista“ od 42.897.000 dinara i „NS Farme” od 8.790.000 dinara. U sistemu prinudne naplate nalaze se i nalozi izvršitelja u iznosu od 5.460.000 dinara, advokata od 627.000 dinara, Poreske uprave od 600.000 dinara…
„Oprema Apoteke ‘Šabac’ je tokom 2017. godine zaplenjena i prodata u celosti od strane izvršitelja po tužbama poverilaca, zalihe lekova i komercijalne robe su takođe prodati na javnim licitacijama. Apoteka je izdala u zakup sedam objekata, za četiri je utvrđen prestanak prava korišćenja od strane Skupštine Grada, a tri su zatvorena“, konstatovala je DRI.
Od blokade su bili izuzeti samo namenski otvoreni računi za isplatu plata, naknada za vreme bolovanje i otpremnina, ali su ovi računi, prema nalazu DRI, korišćeni nezakonito. Utvrđeno je da je na namenski račun u 2017. ukupno uplaćeno 49.707.000 dinara po osnovu naplate zakupa i od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje po osnovu konačnog obračuna za izdate lekove na recept i pomagala. U 2018. godini ukupno je uplaćeno 1.267.000 dinara od fizičkog lica za otkup stana i Predškolske ustanove „Naše dete“ za kupovinu osnovnih sredstava.
Tokom 2017. i 2018. godine, utvrdila je DRI, Apoteka je sa ovog računa plaćala zaostale zarade zaposlenih, naknade troškova za odlazak i dolazak sa posla i nekorišćeni godišnji odmor, otpremnine, redovnu platu v. d. direktora i naknadu članovima Upravnog odbora (143.000 i 132.000 dinara). Izmirena su dugovanja prema dobavljačima od 1.561.000 dinara mimo utvrđenog redosleda u prinudnoj naplati, plaćene knjigovodstvene usluge od 237.000 dinara sa validnom i 150.000 dinara bez validne dokumentacije i advokatske usluge u iznosu od 210.000 dinara.
„U postupku revizije utvrđeno je da je Apoteka ‘Šabac’ na svojim fakturama, koje je ispostavljala zakupcima navodila račun za isplatu plata, koji ne podleže prinudnoj naplati, umesto računa za redovno poslovanje koji su blokirani. Ovakvim postupanjem, sredstva ostvarena po osnovu zakupa i prodaje nefinansijske imovine nisu iskorišćena za namirenje poverilaca, što je suprotno Zakonu“, istaknuto je u izveštaju DRI.
Državni revizor je utvrdio i da Upravni odbor Apoteke „Šabac“ nije doneo finansijski plan ni za 2017, ni za 2018. godinu, što je takođe nije u skladu sa Zakonom. Revizorskom timu nisu dostavljeni dokazi da je Upravni odbor zasedao od maja 2017. godine, a ni nadzorni odbor nije podneo gradu Šapcu godišnji izveštaj.
Uprava Apoteke „Šabac“ nekada se nalazila u zgradi Prve narodne apoteke u Gospodar Jevremovoj ulici broj 23, koju je pre Drugog svetskog rata namenski izgradio čuveni šabački apotekar Ilija Ranković. U prizemlju zgrade bio je prodajni deo, u podrumu proizvodni, na prvom spratu poslovni, a na drugom stan. Apotekara su po ulasku u Šabac streljali partizani, bez suda na savskom mostu, i oduzeli zgradu u centru, koja je danas predmet restutucije.
U ovoj zgradi su danas Turistička organizacija grada, koja koristi prizemlje do ulice kao svoj izložbeni prostor i uprava Predškolske ustanove. U jednoj sobi na drugom spratu, takođe, nalazi se i kancelarija v. d. direktora Apoteke „Šabac“ dr Pantelije Stojinovića, specijaliste medicine rada.
„Ne mogu ništa da vam kažem. Gradonačelnik (Nebojša Zelenović) mi je rekao da jedino on može da daje izjave za medije. Niste jedini koji su tražili, bio je i RTS“, saopštio nam je kratko Stojinović od koga smo, kao odgovornog lica koje zastupa ustanovu hteli da čujemo odgovore na zamerke u poslovanju Apoteke na koje je ukazala DRI.
Miroljub Mijušković 