Category: Društvo

Bolji dani za Sokolski dom

Posted on by Miroljub Mijušković

This slideshow requires JavaScript.

Zahvaljujući donaciji EU PRO stvoreni uslovi za obnovu ruinirane šabačke sokolane koja je zabravljena već pet godina

Otvoren daleke 1934. godine, Sokolski dom u Šapcu poslednje pola decenije uopšte nije radio. Opterećeno gubicima, matično Sokolsko društvo „Dušan Silni“ se ugasilo, a nerešeni vlasnički odnosi, ostavili su duboke ožiljke na zgradi, koja je, ruinirana i spolja i iznutra, morala da zaključa vrata. Ovih dana, zahvaljujući donaciji EU i sredstvima šabačkog budžeta, konačno su stvoreni uslovi da se raspiše tender za rekonstrukciju sokolane.

„Nije bilo nimalo jednostavno stvari pokrenuti sa mrtve tačke. Zvanični vlasnik zgrade bilo je tadašnje sokolsko društvo, koje nije pristajalo da pravo svojine prenese na grad, a nije imalo sredstava da se o njoj stara. Gradska uprava, sa druge, strane nije imala pravni osnov da uloži novac, pa smo se vrteli u začaranom krugu“, kaže za naš list Dragan Nikolić, gradski većnik zadužen za sport.

Sokolski dom u Šapcu zidan je u periodu od 1930. do 1934. godine, po projektu inženjera Ante Gašparca. Građevinski materijal ovdašnji sokoli počeli su da pripremaju pre Velikog rata, ali je sve uništeno tokom austrugarske okupacije. Sredstva za gradnju skupljena su potom dobrovoljnim prilozima građana, donacijom opštine i države, a na svečanom otvaranju 3. juna 1934. godine govorio je kralj Aleksandar Karađorđević, koji je tog dana pustio u saobraćaj i železniči most preko Save.

Monumentalna građevina podignuta je na uglu ulica Miloša Obilića i Koste Abraševića, sa jasno odvojenim delom u kome je smeštena sala za vežbanje. Krajem dvadesetog veka sokolani je sa dvorišne strane dodat aneks sa tribinama i svlačionicama ispod njih. Zgrada je 2005. godine proglašena za spomenik kulture, ali poslednju deceniju, nažalost, nije održavana: crepovi su pospadali, tavanica se provalila na više mesta, voda je prodrla do parketa, prozori su izlupani… Propalo je i rukometno igralište sa montažnim tribinama u dvorištu.

„Zgrada Sokolskog doma preneta je 2014. godine u svojinu države, pošto je društvo „Dušan Silni“ zbog dugova dospelo blokadu, pa u stečaj. To je procedura koju je regulisao zakon. Od republičke Direkcije za imovinu, potom, grad je zatražio da mu se prenese pravo vlasništva nad sokolanom i Koš klubom. Vlada Srbije je to odobrila, posle čega je između Direkcije i grada potpisan ugovor o prenosu imovine bez nadoknade“, objašnjava Nikolić.

Sokolski dom je, tako, postao deo šabačkog JP „Sportski centar“, ali prema Nikolićevim rečima nije bilo lako pronaći veliki novac za njegovu rekonstrukciju.

„Više puta smo bezuspešno konkurisali kod domaćih ministarstava sa tim projektom. Prošle godine pojavio se međunarodni konkurs EU PRO na koji smo se takođe prijavili. Njihovi predstavnici – reč je o švajcarskoj organizaciji (SWISS PRO) koja nagleda projekte – bili su u Šapcu, uverili stanje na terenu, ali i potencijale koji Sokolski dom ima, i odobreno nam je 150.000 evra. Sa još 100.000 evra, koliko smo ove godine za tu namenu opredelili iz gradskog budžeta, trebalo bi da imamo dovoljno novca za sve planirane radove“, navodi Nikolić.

Naš sagovornik ističe da će sokolana biti građevinski kompletno rekonstruisana, uključujući i električne i vodovodne istalacije i grejanje. Njen spoljašnji izgled mora ostati nepromenjen, jer taj uslov diktira status spomenika kulture, a kod enterijera je dozvoljeno da tavan bude adapriran u osam kancelarija i konferencijsku salu.

„Već u drugoj polovini marta bi trebalo da znamo koja je firma dobila tender. Rokovi za rekonstrukciju su vrlo brzi, najdalje šest meseci, tako da bi do kraja godine trebali da imamo potpuno funkcionalan Sokolski dom. Novu salu će za vežbanje prevashodno koristiti naši najmlađi sugrađani, to je program ‘Rastimo zajedno’, koji trenutno sprovodimo sa profesorima fiskulture po škola, a u slobodnim terminima i drugi klubovi“, naglašava Dragan Nikolić.

Gradski većnik za sport, koji je rukovodilac projekta rekonstrukcije Sokolskog doma, kaže da je ideja da se kancelarijski prostor, kao i sva logistika u rekonstruisanom objektu, stavi na raspolaganje gradskim sportskim savezima i organizacijama. Na taj način će biti ostvarene uštede gradskoj kasi iz koje su do sada plaćani troškovi rentiranja i održavanja prostora.

Sređivanje rukometnog igrališta u dvorištu, koje je predviđeno da bude pokriveno tartanom, sledeći je potez na potpunom oživljavanju sadržaja Sokolskog doma u Šapcu za koji će se novac tražiti iz rebalansa budžeta.

Uklonjena imena dobrotovora

Sokolski dom u Šapcu je posle Drugog svetskog rata postao sedište Društva za telesno vaspitanje „Partizan“, pod kojim imenom ovo popularno gradsko vežbalište pamte starije generacije. Sa zidova u sali nove vlasti su uklonile tri velike table, od kojih dve u crnom mermeru. Na njima su bila uklesana imena osnivača ovdašnjeg sokolskog društva i njegovih dobrotvora, čijim je novcem izgrađena zgrada, koju je otvorio kralj Aleksandar.

U Šapcu traže da Šaban Šaulić dobije ulicu

Posted on by Miroljub Mijušković

Na tri punkta u šabačkoj Mahali za samo jedan dan prikupljeno više stotina potpisa

Plakat na kafani Zorice i Lile Ahmetovića
Potpisivanje zahteva za promenu naziva ulice
Ulica Avde Karabegovića i spratna kuća Šaulića sa desne strane

U šabačkoj Mahali, gradskom naselju sa preko 4.000 stanovnika, pokrenuta je peticija da se tragično nastradalom Šabanu Šauliću, dodeli ulica u Šapcu. Meštani bi želeli da se dosadašnja Ulica Avde Karabegovića, centralna u naselju, preimenuje u ulicu koja će nositi ime po mnogima našeg najboljeg pevača narodne muzike. U ovoj ulici Šaban je odrastao, tu se i danas nalazi kuća njegovih preminulih roditelja Huse i Ilduze, ali i kuće pokojnog strica Alije i drugih rođaka.

Po jednom istraživanju, sprovedeom u Beogradu, a koje je posle 2000. godine naručila šabačka gradska vlast, na pitanje upućeno mlađoj populaciji po kome ili po čemu je Šabac prepoznatljiv, većina je na prvo mesto stavila Šabana Šaulića, potom Ljubu Aličića, takođe pevača, a na treće Šabački vašar.

– Šaban je zaista bio kralj, neponovljiv. Ne samo u muzici, već i sportu, druženju sa ljudima. Vest o njegovoj pogibiji sva nas je šokirala. Isprva nismo mogli da poverujemo, ali kada je potvrđena, cela Mahala je zanemela od tuge. Zahtev da se ovdašnja glavna ulica dobije njegovo ime, samo je deo onoga čime mu se moramo odužiti, kaže za naš list Memiš Aljić u čijoj se videoteci rodila ova ideja.

Peticija za promenu naziva Ulice Avde Karabegovića, pesnika čija se porodica doselila iz Budima u Modriču, a on školovao u Aleksincu u Srbiji, i svojim književnim stvaralaštvom se zalagao za zbližavanje „trojeverne braće“, prikuplja se kod Meme u video klubu, kod Lula u kladionici i kod Zorice i Lile u kafani, kako je ispisano na plakatima koji su polepljeni po Mahali.

– Znamo sve o Avdi Karabegoviću, Halidbegovom, i njegovom rodoljubivom delu, znamo i da se sa balkona Narodnog pozorišta u Beogradu od njega oprostio takođe velikan Branislav Nušić. Ovaj naš zahtev se nikako ne bi smeo protumačiti kao skrnavljenje uspomene na pesnika, već kao sled stvari koje nameće sam život. Ima drugih ulica u Šapcu koje bi se mogle nazvati po ovom pesniku, a zaista je prirodno da ova naša nosi Šabanovo ime, ističe Memiš Aljić.

Na tri punkta u Mahali za samo jedan dan prikupljeno je više stotina potpisa, sve sa brojevima ličnih karata. U video klub kod Meme ljudi dolaze već u ranim jutarnjim satima, a odocneli se potpisuju kod Luleta ili Lile i Zorice.

Lule (Juso Dervišević) je Šabanov vršnjak, jedan od njegovih najboljih drugova. U kafani kod Luletovog oca  Ikaša, najbolji srpski pevač narodne muzike je prvi put javno nastupao. Na početku karijere, takođe, pevao je u kafani kod Lile (Ahmetovića), preko puta kuće strica Alije, koji je devedesetih bio odbornik Skupštine grada. Ovu kafanu je držao još Lilin otac Mehmed, koji je ušao u poznatu boemsku pesmu „Prošetali šabački trgovci“, a sada je vodi Lilina ćerka Zorica.

Ove kafane nalaze se u sadašnjoj Ulici Abde Karabegovića, koja počinje od raskrsnice sa Ulicom Vuka Karadžića. U drugoj polovini ulice, sa desne strane, nalazi se spratna kuća Šaulića, u kojoj posle smrti Ilduze Ilde Šaulić niko ne živi. Kako pričaju prve komšije, Šabanova ćerka Ilda (ime dobila po babi) nedavno je promenila sav nameštaj, ali se još niko nije uselio. Ulica se završava se kod kuće roditelja Hasana Dudića, takođe poznatog pevača i folk kompozitora, koji je brat od tetke Šabana Šaulića.

Peticiju za promenu naziva Ulice Avde Karabegovića u ulicu Šabana Šaulića, pored stanovnika Mahale, narednih dana moći će da potpišu i ostali građani Šapca na prostoru ispred stare robne kuće. Potom će, u skladu sa procedurom, biti upućena Komisiji za promenu naziva ulica i trgova Skupštine grada.

U međuvremenu, na zidu stadiona FK „Borac“ u šabačkoj Mahali, u kojem je (kao i u dosta poznatijoj „Mačvi“) Šaban Šaulić u mladosti trenirao fudbal, mladi autor Đurađ Stevanović oslikao je mural sa njegovim likom. U Mahali se takođe prepremaju i da organizovano pođu na sahranu u Beograd.

Humana misija srpskog doktora

Posted on by Miroljub Mijušković
Direktor bolnice u Šapcu dr Slobodan Popović (levo), dr Nebojša Kočanović (u pozadini) i Marko Vasić (desno) sa zaposlenima u firmi „Berendsen Varde“ (Foto lična arhiva)
Prikupljena oprema pred put u Srbiju (Foto Ambasada Srbije u Kopenhagenu)
Dr Nebojša Kočanović (treći s leva) i ambasadorka Jasmina Mitrović Marić sa danskim donatorima (Foto Ambasada Srbije u Kopenhagenu)

Naš stručnjak na radu u Danskoj dr Nebojša Kočanović prikuplja pomoć za srpske bolnice i pomaže domaćim lekarima da ovladaju najsavremenim hirurškim veštinama u ginekologiji

Ugled našeg ginekologa dr Nebojše Kočanovića na radu u Kopenhagenu, nesumnjivo je bio presudan za odluku danskih donatora da vrednu medicinsku opremu upute baš u Srbiju. Dva puta protekle godine, savremeni aparati za ginekologiju, hirurgiju, urgentnu medicinu, interne bolesti, kardiologiju, anesteziologiju, ultrazvuk i laparoskopiju, inkubatori, citoskopski i bronhoskopski stubovi, kolonoskopi, bolnički kreveti, radna odela, posteljina i potrošni medicinski materijal poklonjeni su bolnicama u Šapcu, Jagodini i Ćupriji.

Vrednost prve donacije bila je oko 300.000 evra, a druge preko 100.000 evra. Ove godine je u planu da pomoć dobiju zdravstvene ustanove u Kladovu, Novom Pazaru, Leskovcu, Topoli i Ljuboviji, ali i u Trebinju u Republici Srpskoj.

Dr Nebojša Kočanović (levo) i ambasadorka Jasmina Mitrović Marić sa danskim donatorom (Foto Ambasada Srbije u Kopenhagenu)

– Veliku podršku ovim, a nadam se i budućim akcijama, dala je i naša ambasada u Kopenhagenu, i to ne samo u administrativnom delu, gde je sve funkcionisalo besprekorno, već i u direktnim kontaktima sa danskim donatorima. Ambasadorka Jasmina Mitrović Marić svima je uručila zahvalnice, što ih je veoma obradovalo, a oni, verujte, znaju to da cene. Baš kao što vole i da znaju gde njihova donacija odlazi, zbog čega im je bilo drago što su direktori srpskih bolnica prisustvovali primopredaji, kaže za „Politiku“ dr Nebojša Kočanović, priznati stručnjak u oblasti robot hirugije u ginekologiji.

Doktor Kočanović je rođen pre 47 godina u Đakovici na Kosmetu, odakle se njegova porodica osamdesetih godina prošlog veka preselila u Ćupriju. Studirao je medicinu u Kragujevcu, a 2007. godine, uz pomoć porodice Jovana Đokića iz Kopenhagena, došao je na volonterski rad u Dansku, gde je ostao do danas. Oženjen je Milom Kočanović iz Ćuprije, koja je takođe lekar – radiolog, i sa kojom ima tri sina Bogdana, Obrada i Novaka.

– U porodici, još kao dete, sam učen da se drvo na drvo oslanja, a čovek na čoveka… Jedan od razloga zašto ovo radim jeste i pitanje moje dece sa kojim ću se jednoga dana sigurno sresti: „Tata, šta si ti lično uradio da bi Srbiji bilo bolje?“ Smatram da svi mi koji možemo da ličnim primerom, iz svih oblasti, doprinesemo boljitku naše zemlje, ne treba da čekamo poziv, već treba da budemo incijatori promena na bolje, kaže naš sagovornik, koji ističe da veliku pomoć u ovom humanitarnom poslu ima od Marka Vasića iz Ćuprije, čija je supruga Ivana takođe radiolog.

Medicinska oprema koja je poslata u Srbiju u proseku je stara između pet i 15 godina, ali je u izuzetnom stanju. Danci brzo zanavljaju aparate, držeći korak sa najsavremenijim tehnologijama. Ako su i postojali manji nedostaci oni su otklonjeni u Srbiji. Trikotaža koju je poklonila firma „Berendsen Varde“ praktično je nova, pošto je bolnica za koju proizvode u međuvremenu promenila model. Da oprema stigne do krajnjeg korisnika, kaže dr Kočanović, zaslužni su prijatelji iz medikotehnik odeljenja u Esbjergu i Koldnigu.

Manjak saradnika iz struke, koji bi mogli da više doprinesu zajedničkom cilju, najveći je problem sa kojim se suočava naš lekar. Svuda, uglavnom, nailazi na odobravanje kolega, ali kada se treba lično pokrenuti, obično stigne odgovor „nema se vremena“. Po slobodnoj proceni, iz Srbije u Danskoj danas radi između 70 i 90 lekara, a sa prostora bivše Jugoslavije znatno više.

Dr Nebojša Kočanović (prvi s leva) sa kolegama u operacionoj sali u Jagodini (Foto lična arhiva)

– Bolnice u Srbiji najčešće kubure sa novcem za transport donirane opreme. Veliki problem predstavlja i prvi servis (atest), pa bolnice takođe moraju da „žongliraju“ da bi našle pare da aparature puste u rad. Tu vidim priliku za Republički fond za zdravstveno osiguranje, koji bi mogao da prihvati ove troškove. Istakao bih da je Lekarska komora Srbije izrazila volju da plati troškove budućih transporta bolničke trikotaže, navodi dr Kočanović.

Naš sagovornik na volonterskoj osnovi pomaže kolegama na ginekološkom odeljenju u bolnici u Jagodini da upoznaju tehnologije rada na novoj opremi. Sa kolegama razmenjuje iskustva, i pokušava da danski princip rada i protokole lečenja, koliko je moguće, prilagodi našim uslovima. Uglavnom je fokusiran na transfer veština iz laparoskopske hirugije. Lekari iz jagodinske bolnice, kaže, jako su motivisani, tako da su do sada operisali dvadeset pacijenata u četiri navrata.

– Planiram da u aprilu, maju, julu i uvek kada naćem slobodnog vremena nastavim sa započetim, sve dok ne formiramo samostalne timove iz laparokopske ginekologije, čime bi moja misija bila ispunjen. Kasnije bih, po potrebi ili želji, možda mogao u neku drugu bolnicu da obavljam edukaciju, ističe dr Kočanović.

Ovaj stručnjak trenutno ispituje mogućnost obuke naših lekara u barijatrijskoj i neurohirugiji. Kaže da u Skandinaviji postoje zainteresovani stručnjaci, koji bi rado pošli s njim i nesebično podelili stečene veštine, ali bi voleli da iza njih na neki način stane srpsko Ministarstvo zdravlja, kako njihov rad ne bi bio tretiran kao rad slobodnih strelaca. Razmena iskustva sa bilo koje strane sveta, pa i razmena u okviru iste zemlje, a različitih bolnica, uvek donosi boljitak. Oni koji se zatvore osuđeni su na tiho propadanje, zaključuje dr Nebojša Kočanović.

Kada Mačvani kažu ljakse, a zašto psuju lepiždrak

Posted on by Miroljub Mijušković

General Dragan Avrić i novinar Miomir Filipović sakupili su 2.600 starih, gotovo zaboravljenih pojmova i objavili ih u knjizi „Vake se reči govoru u Mačvi“  

Ajdak (batina), andrmolje (razne nepotrebne stvari), badavadžija (gotovan), brdanjak (brdašce), vranj (čep za bure), god (praznik, „crveno slovo“), dandara (laprdalo), dolma (nadev za sarmu), drćela (oronuo čovek), đidija (obešenjak), zauvar (korist), jako (skoro), jora (motka), kirpez (petao kikirez), kurlić (malo staklo za rakiju), labrnja (njuška), mutvak (ostava za hranu), nebesilo (nemiran), omaja (osobina), purlaj (idi, prolazi)… samo su neki od 2.600 pojmova i izraza, koje su u nedavno objavljenoj knjizi „Vake se reči govoru u Mačvi“ sakupili njeni autori Dragan M. Avrić i Miomir Filipović Fića.

Ni jedan ni drugi nisu lingvisti: Dragan Avrić je po obrazovanju diplomirani vojni mašinski inženjer, koji je 2010. godine penzionisan kao brigadni general Vojske Srbije, dok je Miomir Filipović dugogodišnji novinar, dopisnik našeg lista iz Sremske Mitrovice, ali su zato obojica „nepopravljivi“ Mačvani. Prvi je poreklom iz sela Drenovac kod Šapca, drugi iz sela Radenković u severnoj Mačvi, koje administrativno pripada Sremskoj Mitrovici, a ovo zajedničko delo samo je jedno u nizu kojim čuvaju od zaborava ili promovišu rodni kraj.

– Teško je precizno odrediti na koji se period odnose reči koje smo naveli u knjizi, i zato je to vreme označeno kao predošnje (pređašnje). Mnoge od tih reči, naročito one sa posebnom melodikom, korišćene su samo u usmenoj komunikaciji, što otežava njihovo pravilno beleženje. Neke reči sadašnje generacije neće razumeti, a za neke nisu ni čuli da su postojale. Deo sakupljenih reči očuvan je samo u sećanju starijih Mačvana, ili se upotrebljava tek kroz pojedine karakteristične izraze, kaže general Avrić.

U Mačvi se za hleb kaže lebac, a lebarnik je drvena naprava sa udubljenjima u koje se stavlja testo da stane (naraste) pre pečenja, i mesta obično ima za sedam hlebova (za svaki dan u nedelji). Izraz ljakse, koji se danas kao reč sa obrnutim slogovima često čuje u žaragonu mladih, kod Mačvana je uzvik za teranje teleta sa značenjem – pomeri se! Krljepa je krpelj, krme je svinja, ali krmača nije samo domaća životinja već i fleka, mrlja, pa otuda i glagol zakrmačiti. Čarlama je šaljiva kavga, šlajbok je novčanik, a šogolj je jelo od zapečenih šljiva i jabuka, postih mlevenim orasima i šećerom.

Kada tepaju, Mačvani kažu „rano moja“ i „snago moja“, a ako nekoga kritikuju, prebacuju mu da „korača s guza na guz“, ili da je „pošao golim dupetom u trnje“. Blagosiljaju sa „bog ti dao sreće i berićeta“ i „nebilo ti uroka“, zaklinju se krstom, rakijom, lebom i očinjim vidom, prete da će „provući kroz šake“… U pakosti ili zadovoljstvu vele „tešto, tako mu i treba“ ili „tešto, neka je sa srećom“. Psuju lepiždrak, nepostojeću stvar, ali i kolečke, gvozdenu napravu sa dva točka na koju se oslanja plug pri oranju zapregom.

Ljutnja, kao retko koja druga situacija, donela je kod Mačvana mnoštvo reči koje označavaju tuču ili udaranje: devetati, žvajznuti, šopiti, izbubecati, istamburati, isprangijati, ćaušati, okajdapiti, rebnuti, marisati, devlati, otandariti… Pijanstvo se, takođe, može pohvaliti brojnim sinonimima: naroljati se, nacevčiti, ožderati, naćefleisati, nadžidžiti, naćokati, ušljokati, ukokati… Mnogo odrednica „zavredela“ je i lošija strana ljudskog karaktara: alamunja, jamišan, aspida, salaukast, ludoglavan, gursuz, dandara, kevilj, ošljara, položara, satanilo, čatal, ćalov…

– O Mačvi i Mačvanima još nije napisana knjiga na „njezinom govoru i njezinim rečima“, a ova ravnica iznedrila je sijaset vrsnih majstora pera. Janko Veselinović, Laza Lazarević i Mihailo Sretenović su više od drugih, iako ne mnogo, u svojim delima koristili reči baš onako kako su govorili Mačvani njihovog doba. Svi posle njih pisali su srpskim književnim jezikom, ali možemo slobodno reći da su mnogi od njih rado divanili po mačvanski sa svojim seljanima, kada dođu o kakvom godu ili odmoru u rodnu Mačvu, navodi novinar Filipović.

Autori kažu da „mi danas možda i možemo bez ovih reči, ali da one bez nas neće preživeti, a nisu zaslužile takvu sudbinu“, čime objašnjavaju i motiv da ih zabeleže između korica svoje knjige.

U prikupljanju „predošnjih“ mačvanskih reči, ističu, pomogli su im Radosav Šobić iz Belotića, Miroslava Avrić iz Drenovca i Slobodan Lolić iz Mačvanskog Pričinovića, ali i „neimenovani Mačvani, kojima se na pijaci, na šoru ili u kafani otela poneka glasnija reč, pa se čula i stigla do njihovog zapisa“. Za ukazanu podršku zahvalni su prof. dr Ivanu Kolariću i prof. dr Slađani Milenković, kao prim. dr Predragu Tojiću.

Dražine skije predate unuku

Posted on by Miroljub Mijušković

Šapčanin Dobrivoje Gajić poklonio je Vojislavu Mihailoviću skije komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini koje je on koristio u zimu 1943. godine

Drvene skije armijskog generala Dragoljuba Draže Mihailovića, koje je on koristio u zimu 1943/1944. godine u Azbukovici, juče je njegovom unuku Vojislavu Mihailoviću poklonio 96-godišnji Dobrivoje Gajić iz Šapca. Jedinstven, izuzetan poklon ovaj učitelj u penziji uručio je potomku načelnika Štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini u prostorijama Gradskog odbora Pokreta obnove Kraljevine Srbije u Šapcu.

Stari učitelj, rodom iz sela Gornja Badanja na južnim padinama Cera, juče je ispričao da je skije dobio 1946. godine od Smiljka Radosavljevića, domara škole u selu Orovička planina, kod Ljubovije. Po završetku rata, najpre je radio u Gornjem Crniljevu u opštini Osečina, ali je ubrzo bio premešten u Gornju Orovicu. Posao ga je potom često dovodio i u školu u susednoj Orovičkoj planini.

„U zimu 1943. na 1944. godinu u selu je boravio Draža Mihailović, a u samoj planini bila je smeštena engleska misija. Englezi su spavali u vili, čiji je vlasnik imao dva sina, od kojih je jedan bio kurir kod Draže, a potom kod četničkog komandata Voje Tufegdžića, sa kojim je poginuo. Englezi su svakog jutra, ili na skijama ili na konjima, silazi na reku, gde su lomili led i kupali se. Skije je, takođe, koristio i general Mihailović. U školi su, po njihovom odlasku, ostala dva para skija, a taj kurir je rekao domaru da su jedne skije sigurno Dražine“, kaže Dobrivoje Gajić.

Od oktobra 1941. do maja 1944. pri štabu Dragoljuba Mihailovića bilo je ukupno jedanaest britanskih vojnih misija. Od sredine 1943. šef britanske misije je bio brigadni general Čarls Daglas Armstrong, a počev od novembra te godine Englezi su obilazile četničke trupe kako bi se upoznali sa stanjem na terenu. U Azbukovici, koju Drina deli od Bosne, bila je grupa britanskih oficira koju je predvodio Vilijam Bejli.

Učitelj Gajić je, kaže, dobijene skije sakrio na tavanu školskog stana, iza roga. Nikom nije govorio čije su, a misli da to do skoro nije poverio ni sinu ni ćerki. Tek kasnije ih je koristio, najčešće u rodnoj Gornjoj Badanji, a potom i u Bosni, gde ga je učiteljski poziv odveo. Na pitanje odakle mu za to vreme vrhunski izrađene skije, sa kožnim vezovima i utisnutim fabričkim oznakama, kaže da je odgovarao neodređeno ili odmah menjao temu.

Učitelj Dobrivoje Gajić
Primopredaja skija u Šapcu
Primopredaja skija u Šapcu
Oznake na skijama
Potpisivanje pristupnice POKS-u
Posveta učitelju Gajiću

„Bila su takva vremena da je bilo bolje ćutati. U pojedinim situacijama ćutanje mi je sačuvalo život“, ističe Dobrivoje Gajić, koji se tek posle  penzionisanja vratio u zavičaj i kupio kuću u Šapcu. „Neki ljudi, nisu voleli da me vide blizu“, kaže sada ravnodušno.

Da pokloni skije unuku Dragoljuba Mihailovića, odlučio se pošto se upoznao se sa članovima Pokreta obnove Kraljevine Srbije, koji su dolazili kod njegovog komšije, a voleo bi da one jednog dana završe u nekom budućem muzeju posvećenom jugoslovenskoj vojsci u otadžbini i njenom komandantu.

„Zaista sam počastvovan ovim nesvakidašnjim poklonom, koji sam dobio od učitelja Gajića. Nije slučajno da je moj deda imao skije, jer je i pre rata aktivno skijao kao pripadnik Sokolskog društva. Slažem se da bi bilo dobro i takva namera postoji da se oformi muzej posvećen Dragoljubu Mihailoviću, prvom gerilcu porobljene Evrope, koji se prvi suprostavio Hitlerovoj armadi, jer ima puno materijala koji bi privukao pažnju posetilaca“, istakao je Vojislav Mihailović.

U prisustvu Vojislava Mihailovića, predsednika POKS-a Žike Gojkovića i drugih funkcionera stranke, penzionisani učitelj Dobrivoje Gajić potpisao je juče pristupnicu Pokretu, čime je postao njegov najstariji član. Tom prilikom njemu je uručena fotografija sa posvetom, na kojoj se nalazi Dragoljub Draža Mihailović na skijama, nastala u zimu 1942/43 u Lipovu kod Kolašina.

Sećanje na šabačkog kamikazu

Posted on by Miroljub Mijušković
Milorad Tanasić

Po pilotu Miloradu Tanasiću koji se u Aprilskom ratu svojim zastarelim avionom obrušio na nemački „meseršmit“ nazvana je ovih dana jedna ulica u njegovom rodnom Majuru

Dve eskadrile, 111. i 112. Petog lovačkog puka JKRV, sa ukupno 15 aviona „hoker fjuri“, primile su prvi udar zastrašujuće nemačke ratne mašinerije na Jugoslaviju. Stacionirani na aerodromu Režanovačka kosa kod Kumanova, na „mrtvoj straži“ vazdušnog prostora Niša i Skoplja, tog 6. aprila 1941. godine u zoru, jugoslovenski piloti na zastarelim dvokrilcima neustrašivo su se suprostavili brojnijim i modernijim avionima „Luftvafe“, koji su nadirali iz pravca Bugarske.

Avioni “hoker fjuri” proizvedeni u “Zmaju”

Nemci su oborili jedanaest „hoker fjurija“, prethodno i izviđački par lovaca koji su ih prvi primetili, a branioci četiri „meseršmita 109“ i jedan „meseršmit 110“, takozvani lovac – razarač sa tri člana posade. Jedan, a po nekima izvorima čak dva nemačka aviona, direktim sudarom, uništio je poručnik-pilot Milorad Tanasić iz Majura kod Šapca, koji je ovih dana u rodnom mestu dobio ulicu.

Ostavši bez municije u mitraljezima svog već izrešetanog „hoker fjurija“, skoro duplo sporijeg od nemačkih letilica, ali sa osetljivim komandama i odličnim akrobatskim mogućnostima, Tanasić je izveo poslednji, samoubilački manevar „taran“, koji će kasnije koristiti japanske kamikaze. Direktno se obrušio na neprijateljski „meseršmit 109“, koji je prilikom sudara zakačio još jedan nemački avion, pa su sve tri letilice eksplodirale u vazduhu.

Pilot iz Majura kod Šapca sledio je, tako, primer svog komandira iz 112. ekadrile, kapetana-pilota Vojislava Popovića, koji se samo nekoliko trenutaka ranije na isti način herojski žrtvovao i uništio neprijateljski višenamenski „meseršmit 110“.

Za razliku od elitnog Šestog lovačkog puka, koji u Aprilskom ratu branio Beograd i koji je u svom sastavu imao 37 „meseršmita 109“, nabavljenih u Nemačkoj do kraja 1940. godine, Peti lovački puk raspolagao je 30 zastarelih, dvokrilinih „hoker fjurija“, izrađenih po britanskoj licenci u domaćim fabrikama „Ikarus“ i „Zmaj“, obe u Zemunu. Ovaj tip borbenog aviona iz početka tridesetih, sa nedovoljnom vatrenom moći, dva mitraljeza „vikers“, malog kalibra (7,7 mm) i slabe probojnosti, RAF je do početka Drugog svetskog rata već bio zamenio novim modelima.

U potpuno neravnopravnoj borbi na nebu iznad Kumanova, pored kapetana Popovića i poručnika Tanasića, poginuli su i komandir 111. eskadrile, kapetan Konstantin Jermakov, i piloti: potporučnik Milutin Perović i narednici Jefta Arsić, Ratomir Milojević i Veroljub Stojadinović. Tog jutra, takođe, je oboren i narednik Živko Stepanović, ali je pao na drveće i ostao živ.

Posle Drugog svetskog rata, Savez boraca opštine Kumanovo i pripadnici RV i PVO sa aerodroma Skopski Petrovac, podigli su na mestu gde je bio aerodrom Režanovačka kosa spomen obeležje poginulim pilotima Petog lovačkog puka. Na njemu se još nalaze i imena potpukovnika Ferla Gradišnika i poručnika Živomira Petrovića, Janićija Koraća i Radislava Pešića.

Ime pilota Milorada Tanasića, rođenog 1. oktobra 1911. godine, naknadno je uklesano na spomeniku palim borcima i žrtvama fašističkog terora u šabačkom prigradskom naselju Majuru. I po ocu i po majci (devojačko Jurišić) Majurac, Tanasić je posle završetka srednje tehničke škole otišao u vojsku, gde je pohađao školu za rezervne oficire avijacije, a potom se aktivirao. Za pilota lovačkih aviona se obučio u Mostaru.

Spomenik u Majuru

Kao mlad pilot, Tanasić se tridesetih godina prošlog veka zalagao za osnivanje aero-kluba „Naša krila“ u Šapcu. Mada je junački izgubio život u borbi protiv Nemaca, nove komunističke vlasti nisu bile voljne po njemu 1948. godine daju ime ponovo formiranom gradskom aero-klubu, pošto mu je otac Dragić bio radikal. Međutim, od 1956. godine klub će se ipak zvati „Milorad Tanasić“ i narednih deceniju i po imaće veoma živu aktivnost.

Pilotu Tanasiću postuhmno je dodeljen orden Viteškog mača prvog reda, koji je ustanovljen 1998. godine kao odlikovanje Savezne republike Jugoslavije za izuzetne zasluge i dela u oblastima odbrane i bezbednosti. Jedna ulica u Šapcu, u naselju Trijangla, nosi njegovo ime, a od početka ove tako se zove i ulica koja počinje od Šabačke u Majuru. U ovom prigradskom naselju danas više nema Tanasićevih potomaka, nestala je i porodica po majci Jurišić, ali meštani čuvaju sećanje na neustrašivog pilota.

Preostali „hokeri“ zapaljeni u Nikšiću

Druge dve eskadrile Petog lovačkog puka nalazile su se na aerodromu Kosančić kod Leskovca, i u vazdušnom udaru 6. aprila 1941. su izbegle gubitke zahvaljujući dobrom maskiranju aviona. Narednih dana, bezuspešno pokušavajući da se suprostave snažnijem neprijatelju, menjale su lokacije, da bi konačno sedam preostalih „hoker fjurija“ na aerodromu u Nikšiću 15. aprila zapalili njihovi piloti, da ne bi pali u ruke neprijatelju.

Šapčanke koje plene glasom

Posted on by Miroljub Mijušković
„Šapčanke“ (Foto iz privatne arhive)

Vokalnu grupu šarmantnih dama okupila je profesorka muzike Živka Jovanović

Novogodišnjim koncertom u dvorani Kulturnog centra u Šapcu razgalile su srca i duše sugrađana. Prethodno su to učinile za Vidovdan u takođe prepunoj letnjoj bašti, a celovečernji koncert imale su i u čast Dana žena. U međuvremenu su nastupale na gotovo svim značajnim manifestacijama u gradu i regionu.

Vokalna grupa “Šapčanke”, postoji tri godine i u njoj rame uz rame pevaju profesorka muzike, magistarka biofizike, dve učiteljice, privatna preduzetnica, ekonomistkinja, psihološkinja i pravnica.

Ove zanimljive dame, koje plene divnim glasom i nesvakidašnjim šarmom, okupila je profesorka Živka Jovanović, koja je ranije bila zaslužna i za osnivanje takođe veoma popularnih šabačkih vokalnih sastava “Nostalgija” i “Spomenak”. A pošto smo u novom, 21. veku, ugledna profesorka, koja je decenijama predavala muziku u Gimnaziji i drugim gradskim školama, danas se „potpisuje“ kao menadžer grupe.

– Nije bilo lako, ali sada mogu da kažem da zaista imamo sastav izvanrednih pevačkih sposobnosti. Odazvale su mi se uglavnom devojke, koje su sa mnom pevale po raznim horovima. Naše ranije poznanstvo ovih godina preraslo je u istinsko druženje, koje je toliko neophodno za međusobnu interakciju, ali i ono što je još važnije – kvalitetan odnos sa publikom, ističe Živka Jovanović.

Profesorkin poziv odmah su prihvatile Vesna Starčević, Biljana Vukašinović, Radmila Gajić i Tatjana Marković Topalović, a grupa je potom samo rasla. Sa njima je danas i poznati šabački harmonikaš Goran Tomić Čakala, koji im je muzička pratnja na koncertima.

– Pevala sam i kao srednjoškolac i kao student, kad god mi se ukazala prilika, a “Šapčankama“ sam pristupila da bih uživala. U poslu kojim se bavim ovo usputno angažovanje mi je dobro došlo da se opustim – kaže nam diplomirana pravnica Vesna Starčević.

Magistarka biofizike Tatjana Marković i pored obaveza sa učenicima u srednjoj Medicinskoj školi „Dr Andra Jovanović“ ne propušta nijednu probu svoje pevačke grupe. Od Tatjane, koja je i osnivač šabačkog “Parka znanja”, saznajemo da je bilo situacija da su prostorije Kulturnog centra gde drže probe bile zaključane, pa su odlazile da vežbaju u stan kod preduzetnice Biljane Vukašinović.

U Biljaninom stanu “Šapčanke” je upoznao italijanski tenor svetskog glasa Roberto Jahini Virgili. Ovog operskog pevača muzički angažman je doveo u Beograd, a prijatelji u Šabac. Bio je, takođe, i na probi grupe i nije krio oduševljenje. – Pevanje zaista relaksira ljude, i to više nego bilo koja druga aktivnost, naglašava Biljana, koja sa ponosom kaže da već ima unučiće.

Sa „Šapčankama“ je i naša nekadašnja koleginica iz „Glasa Podrinja“, Smiljka Jovanović, koja sada radi kao profesor razredne nastave. Pored pevanja u slobodnom vremenu, Smiljka se nije odrekla ni pisanja, pa početkom 2019. godine planira da štampa svoju treću knjigu.

Nezakonite takse u Šapcu

Posted on by Miroljub Mijušković

Ustavni sud Srbije ukinio lokalni namet za organizatore igara na sreću

Organizatori tombole i vlasnici poker aparata, kao i drugih aparata za igre na sreću u Šapcu, od ove godine više neće morati da plaćaju posebnu lokalnu komunalnu taksu. Ustavni sud Srbije ocenio je da je ovaj namet gradskih vlasti, koji je bio na snazi od 2012. godine – nazakonit. Pred Ustavnim sudom našle su se čak tri inicijative za ocenu ustavnosti i zakonitosti spornih tarifa lokalnih komunalnih taksi u Šapcu.

Po mišljenju predlagača, sporne gradske takse su bile u suprotnosti sa odredbama Zakona o finansiranju lokalne samouprave, pošto je šabačka vlast ove igre na sreću tretirala kao „zabavne igre“ i za njih propisala dodatne nadoknade.

„Odlukom Skupštine grada Šapca priređivačima igara na sreću nametnuta je obaveza plaćanja iste naknade, koju oni već izmiruju na osnovu Zakona o igrama na sreću. Šabac je tako jedina lokalna samouprava u Srbiji, koja pod pojmom ‘zabavne’ igre podrazumeva igre na sreću, kao što su tombola ili igre na automatima, a što Zakon precizno razgraničava“, navedeno je u podnesku predlagača.

U inicijativi za ocenu ustavnosti i zakonitosti, predlagači su se, takođe, pozvali i na odluku Ustavnog suda iz 2008. godine, kojom je ukinuta istovetna taksa u Priboju. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je lokalna vlast u Šapcu nezakonito proširila svoja ovlašćenja i nezakonito utvrdila takse za organizovanje tombole od 24.000 dinara, a za držanje poker aparata i drugih automata od po 50.000 dinara (po komadu na godišnjem nivou).

(Foto Piksabej)

Svirao je kraljevima, a umro zaboravljen

Posted on by Miroljub Mijušković

Šabački čarobnjak sa gudalom Vasa Stanković Andolija je imao nežan, gotovo omamljujući tenor

Andolija, fotografija iz ,,Ilustrovanog lista“ 1927.

Ako slučajno prođete kojom zabačenom ulicom, čućete u kakvoj kavanici krešteći gramofon, i oko njega, uz čašu vina, nekoliko mladića, gde slušaju neke stare arije ili pesme, koje su grešni Cicvarići prodali za jeftine pare fabrikantima. Nestalo je veselosti i više se ne čuje: „Ja sam cura šabačka / Suknja mi je dugačka / Ja bih htela da je kraća / Al’ ne daju braća“. Danas možete čuti punu tuge i sete: „Šapcu grade, moj veliki jade…“

Ovako je pre jednog veka pisao „Podrinski vesnik“. Šabac je tek izašao iz Velikog rata, koji ga je ostavio bez polovine žitelja, u ruševinama, pa do muzike i veselja nikom nije bilo.

A samo pet godina ranije, isti grad, poznat kao Mali Pariz, u kojem se prvi put u zemlji začuo zvuk klavira, ponosio se sa svojih stotinu kafana, skoro pa jednoj na stotinu stanovnika. Njihove goste, bogate trgovce, zabavljale su melodije Cicvarića, čuvene muzičke dinastije i Vase Stankovića Andolije, do Prvog svetskog rata najpoznatijeg muzičara tadašnje Srbije.

Za razliku od generacija Cicvarića iz šabačke Ma(ha)le, koji su svirali pesme uz koje se lumpovalo i ludovalo, Andolija, takođe samouki čarobnjak sa gudalom, negovao je sevdah, meraklijsku muziku. Imao je nežan, omamljujući tenor, zbog kojeg su ga prozvali Slavuj. Njegova violina i glas razgaljivali su i srce i dušu.

O Andolijinom životu, kao mlad novinar, pisao je u ,,Šabačkom glasniku“ 1937. godine Radivoje Raća Marković, kasnije legenda srpskog sporskog novinarstva, prenoseći podatke koje mu je pred smrt ostavio poznati muzičar. Njegovim muzičkim delom, bavio se i savremenik, akademik Tihomir Đorđević, naš poznati etnolog, folklorista i kulturni istoričar. Vrednu građu o šabačkom muzičaru, takođe, sakupljali su i neumorni istraživači gradske prošlosti Branko Šašić i Dragutin Dragan Petrović.

Andolija, rad slikara Stevana Čalića

Hroničari se slažu da je Vasa Stanković Andolija rođen u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila u najstarije šabačko naselje Bair i sagradila kuću nedaleko od današnje železničke stanice. Kao godine rođenja, međutim, navode se 1838, 1846. i 1852, a jedino je pouzdan podatak da je umro 2. februara 1934. godine, i da je sahranjen na Kamičkom groblju u Šapcu, uz pratnju predsednika opštine Petra Grozdića, 20 sveštenika, 40 muzičara i velikog broja građana, o čemu je izvestila tadašnja štampa.

U svom životu Andolija je imao samo dve muzičke družine: u prvoj je ostao 16 godina, a u drugoj 34. Svirao je knezu (potonjem kralju) Milanu Obrenoviću, na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a zatim i kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću. U poznatim beogradskim kafanama “Dardaneli”, “Evropa”, “Ruski car” i “Kolarac” su ga slušali Nikola Pašić, Jovan Ristić, Gligorije Giga Geršić… Gostovao je u Sofiji, Pešti, Bukureštu…

Dragan Petrović beleži da je Andolija svoju prvu gramofonsku ploču snimio u Sarajevu 1907. godine. Nemački inženjer Franc Hampe snimio je za firmu „Zonofon rekord“ ukupno 27 njegovih pesama, među kojima su: „Hajd na vojnu“, „Magla pala“,„Što se sjaji na sred Sarajeva“, „Hajde u gori beli dvori“, „Oj devojko dušo moja“, „Za tobom srce žudi“, „Šano dušo“, „Po livadi pada rosa“, „Tišina nema vlada svud“, „Oj devojko što me moriš“, „Duva vetar“, „Otkad si me ostavila“, „Što god ima od potiše sela“, „Hajduk Veljko“,„Ne stoj Rade“, „Sinoć mi dragi dolazi“, „Dodirni rukom žice“, „Hajde dragi da ašikujemo“…

Kada je u Mostaru, pred Veliki rat, Andolija zapevao tada veoma popularnu pesmu „Avaj Bosno, sirotice kleta“, austrougarske vlasti su ga sa celom družinom uhapsile i proterale u Srbiju. Tom prilikom im je rekao: „Pesma ne ubija nikog, brate“.

„U (Velikoj) Kikindi mu je bilo naređeno da plakat štampa na mađarskom jeziku i da peva samo umetničke pesme. Andolija je plakat štampao ćirilicom i pred dupke punom dvoranom peveo rodoljubive pesme. Još za vreme koncerta uhapsili su ga žandarmi i okovanog sproveli kroz redove publike, a potom proterali u Srbiju“, prenela je tadašnja srpska štampa.

Prvi svetski rat Andolija je proveo u logorima Arada i Cegleda. Posle rata, zauzeti svakodnevnim problemima, Šapčani su počeli da ga zaboravljaju. Živeo je usamljen i bolestan, gotovo na ivici bede, u svojoj trošnoj kućici. Grupa sugrađana pokrenula je inicijativu da mu se dodeli priznanje za njegov patriotski rad (ispoljen kroz pesmu), pa je 1930. godine odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena. Međutim, bio je već toliko siromašan da nije imao para da plati ordensku taksu.

Andolijina kuća na Bairu

Poslednji javni nastup Vase Stanovića Andolije, koji je ovaj nadimak dobio po krupnom komšiji mesaru sa Baira, organizovala je Šabačka narodna knjižnica i čitaonica 1933. godine. Na programu su bila dela Mokranjca, Dvoržaka i Manea, a nastupio je i poznati pevač Milan Timotić Bata. „Kroz pesme koje su nestale sa onim decenijama u kojima je živeo stari Andolija, mi ćemo moći da uočimo razliku između dva doba: vremena sevdaha i današnjice koja se kreće u začaranom krugu šlagera i klasičnih dela“, navedeno je u pozivu organizatora.

Pred kraj Andolijinog života, njegov portret sa violinom je uradio šabački slikar Stevan Čalić. Zdravstveno stanje mu se ubrzo pogošalo, pošto ga je prolaskom kroz jedno od dvorišta (koja su vodila ka centru), ujeo komšijski pas koji je bio na dugačkom lancu. „Sa tom nogom se zlopatio, vukao po bolnici i najzad umro. Sklopio je oči ostavljen, sav skrhan, zaboravljen, sveo. Žalio se na one koji su došli da dalje pronose glas šabačke pesme: sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu“, zapisao je novinar tadašnjeg „Podrinskog vesnika“.

U Ulici Janka Veselinovića i dalje postoji trošna kućica u kojoj je živeo Andolija. Šabački Slavuj je od potomaka imao sina i dve ćerke — Jelku i Stanu. „Sećanja na jedinog sina i Stanu nestadoše u zaboravu, dok je Jelka, prema podacima sa Andolijinog spomenika, živela 80 godina, od 1882. do 1962.“, zapisao je Branko Šašić. Poštansko sanduče ispred kućice na Bairu kazuje da na ovoj adresi još stanuje neko od Stankovića.

Naživela je Andolijina kućica i sve nekada poznate šabačke kafane, čiji je broj između dva rata ponovo rastao i popeo se čak na 130. Početkom ovog veka, tranzicija je nemilosredno obrisala poslednje od njih: „Zeleni venac“, „Šaran“, „Grand“, „Port Said“, „Kasinu“, „Ženevu“, „Točkonju“, „Čiviju“… Neke od njegovih pesama i danas su aktuelne: „Siđi mi draga, siđi“, „Raskopčaj tesan jelek“, „Ti sad spavaš, zlato moje“, „Angelina, bela Grkinja“, „Pijem, pijem“, „Mali pijac“, „Jeleno momo, Jeleno“, „Đaurko lepa“, „Rod rodila kruška ranka“…

Lako do rehabilitacije, dug put do nekretnina

Posted on by Miroljub Mijušković

Nikola Despotović iz Šapca prvi je rehabilitovan u Srbiji, ali njegova konfiskovana imovina ni do danas nije vraćena nasledniku

Trgovca iz Šapca Nikolu Despotovića (1893 – 1943) u logor su terali i tamničili Nemci, ubili četnici, a komunisti su ga po dolasku na vlast proglasili za „narodnog neprijatelja“ i oduzeli mu svu imovinu. Nikola je 2006. godine rehabilitovan – bila je to prva pravosnažna rehabilitacija u Srbiji, o kojoj je „Politika“ izvestila na naslovnoj strani – ali nekretnine Despotovića u centru grada ni do danas nisu vraćene njegovom nasledniku.

Nikola Despotović

„Posle četnika – partizana, postali smo žrtve i demokrata, koji su obećavali da će istorijske nepravde biti ispravljene čim oni budu došli na vlast. ‘Sve će vam biti vraćeno’, govorili su ovde, u Šapcu, dok su skupljali potpise protiv Miloševića. Od tada je skoro pa dve decenije, a ja sam i dalje prinuđen da se potežem po sudovima, ogorčen je Nikolin sin, istaknuti glumac Slobodan Despotović.

Sagovornik „Politike“, koji je kao sin „narodnog neprijatelja“ mnogo propatio i u profesionalnom životu, u rodnu kuću u Masarikovoj ulici broj 4 ulazi kao podstanar. I to u njen dvorišni deo, dok za lokal u prizemlju i stan na spratu i dalje važi zaključak Sreskog suda od 17. aprila 1946. kojim je porodici ostala bez ičega.

Kuća Despotovića je sagrađena novcem od miraza Nikoline supruge Mileve – Mice, sa kojom se on oženio 1926. po završetku Trgovačke akademije. Porodica je do rata stekla i vilu i imanje u obližnjem Jevremovcu. Prilikom kaznene ekspedicije u jesen 1941. zbog neuspelog pokušaja oslobađanja Šapca, nemački vojnici su spalili njihovu vilu u ovom prigradskom naselju.

„Iz štampe ovih dana saznajemo da je zemlja u Vojvodini vraćena i naslednicima aktivnih pripadnika okupatorske vojske, i to ne malom broju njih“, podseća naš sagovornik na drastičnu razliku sa njegovim slučajem.

Nikolinoj udovici, kojoj su nove vlasti oduzele i sva građanska prava, jedino je bilo dozvoljeno da sa decom, Slobodanom i Marijom, živi u dve sobe u dvorišnom delu, i to do preudaje ili smrti. Brat i sestra su do punoletstva mogli da koriste i po jedan hektar obradive zemlje u Jevremovcu.

Po usvajanju Zakona o rehabilitaciji, Slobodan i Marija podneli su zahtev Okružnom sudu za brisanje ljage sa očevog imena. U toku procesa, sudsko veće kojim je predsedavao Gojko Lazarev, saslušalo je svedoke koji su potvrdili da Nikola nije bio pripadnik ni jedne političke partije pre, a ni tokom Drugog svetskog rata, kao i da je 1941. sa mnogim Šapčanima bio oteran u zloglasni logor u sremskom selu Jarak. Kasnije, kao taoca, Nemci su ga i više puta zatvarali.

„Zatekao sam se u selu Maovi, kada je naišla jedna grupa ljudi sa konjima i kolima, koji su pevali četničke pesme. Sa njima je bio i civil vezan žicom. Nisam ga poznavao, ali je jedan od prisutnih, stariji čovek Čedomir Pavlović, to prokomentarisao rečima: ‘Odvedoše gazda Nikolu Despotovića kod Mine kaluđera da ga ispovedi’. Shvatio sam da to znači da će vezanog čoveka likvidirati, pošto je kaluđer Mina bio četnik“, ispričao je svedok, nekadašnji partizan Borivoje Savić, koji je na Sremskom frontu ostao invalid.

Slobodan Despotović

„U avgustu 1943. četnici su tražili da im otac pošalje veliku sumu novca, što on nije bio u mogućnosti. Ubrzo potom, kada je pošao da obiđe imanje u Jevremovcu, presrela ga je takozvana „leteća trojka“. Odveli su ga u mesto Bobija na Ceru, gde su ga izboli noževima i preko tela nabacali granje. Pošto se pričalo gde je ubijen, majka je tamo 1945. pronašla kosti, žicu i deo rukava od košulje, po čemu ga je prepoznala“, priča nam Slobodan.

„Nikola Despotović nije bio narodni neprijatelj, već civilna žrtva rata, a ova kvalifikacija bila je rezultat samovolje sistema vlasti, i potrebe da se stvore uslovi za oduzimanje imovine. Iz spisa se vidi da nikakav postupak protiv njega nije vođen, već je samo od strane Gradskog narodnog odbora u Šapcu predloženo da se njegova imovina konfiskuje“, navedeno je u odluci sudskog veća o rehabilitaciji.

Trgovinska firma „Nama“, koja je u prošlom veku dobila na korišćenje njihov lokal, a stan na spratu čak uspela da uknjiži kao sopstveni, pokušala je da obe nekretnine proda pre sudske odluke o rehabilitaciji, što su Despotovići jedva uspeli da spreče. U sporu koji sada vodi, Slobodan ukazuje da opština nije imala pravo da menja njihov stan za drugu nekretninu „Name“ (u tranziciji dobila privatnog vlasnika), jer je konfiskovana imovina mogla biti preneta isključivo u vlasništvo države.

Marija Mara Despotović, koja je do penzije radila kao službenica sudske uprave u Šapcu, nije doživela da vidi rešenje o vraćanju oduzete porodične imovine. Preminula je na Mitrovdan 2010. godine, pa je Slobodan nastavio da se  sam bori.

„Kuću i kućište mi ne otimaju ni Amerikanci, ni Arnauti, već mi otimaju Srbi. To je moja najveća bol“, ističe Slobodan Despotović.

Oduzeto i 70 ari u centru Šapca

Slobodan Despotović restitucijom potražuje i oko 70 ari u najstrožem centru grada, ekspropisanih bez nadoknade od njegove bake po majci Marije Mare Kovačević. Zemljište se nalazi iza stambene zgrade koja je podignuta u Gospodar Jevremovoj ulici, na mestu nekadašnje kuće Pop-Luke Lazarevića, Karađorđevog komandanta Šapca. Na njemu je javni parking sa kojeg već nekoliko godina prihod ubira grad. Na placu nalazi se i košarkaško igralište, koje je kao i parkiralište podignuto u toku sudskog spora i restitucije. Gradska uprava se protivi vraćanju ove imovine i pred Despotovićem je još jedan dug proces.