Category: Društvo

Kako su se zagubili stanovi u Šapcu

Posted on by Miroljub Mijušković

U evidenciji grada, prema nalazu DRI, na kraju 2015. godine je bilo 72 stana, a sa 31. decembrom ove biće ih 38 – Deceniju i po nije utvrđivan niti naplaćivan zakup

Gde se nalaze 72 stana u Šapcu kojima gazduje gradska uprava, a za njih ne naplaćuje zakup, što je utvrdila Državna revizorska institucija? U kakvom su stanju, kolike su kvadrature, ko u njima živi, i konačno – ko je odgovoran za kršenje Zakona? Na ova pitanja, više meseci, od obelodanjivanja izveštaja DRI, odgovore traže i opozicione političke stranke i mediji. I na poslednjoj sednici lokalnog parlamenta, vladajuća koalicija predvođena strankom Zajedno za Srbiju (ZZS), odbila je predlog opozicije da se rasprava na neugodnu temu uvrsti u dnevni red.

Nešto se, ipak, delimično saznalo, jer je gradska uprava od Skupštine grada (u ponedeljak) tražila i dobila saglasnost da proda jedan od spornih stanova – od 51 kvadrat u Ulici Jove Kursule 4, kao i poslovni prostor iste površine u Karađorđevoj 5, obe nekretnine u strogom centru.

„Grad Šabac, od 2001. godine, nije utvrđivao niti naplaćivao zakup stanova kojim raspolaže, a prema poslovnim knjigama, na dan 31. decembra 2015. u evidenciji ima 72 stana, koja se koriste bez plaćanja zakupa, što je suprotno članu 49. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu“, navedeno je na 29. strani izveštaja DRI o reviziji završnog računa budžeta i pravilnosti  poslovanja grada Šapca.

U toku revizije, kaže se dalje u izveštaju DRI, Odeljenje za finansije je dopisom od 15. avgusta 2016. obavestilo lica koja koriste stanove o iznosu obračunate zakupnine. Grad Šabac je naveo da je izvršio usaglašavanje zaključenih ugovora o otkupu stanova sa knjigovodstvenom evidencijom i utvrdio da od 72 stana treba da isknjiži 10 s obzirom da su zaključeni ugovori o otkupu, a da je pet stanova koje ima u evidenciji srušeno. Navedeno je da su poslati pozivi licima koji se vode u evidenciji „kako bi se identifikovali― i zaključili ugovore o zakupu stana“.

Odgovarajući na prozivke odbornika SNS, načelnik gradske uprave Milan Vasić je na sednici Skupštine saopštio da je Grad zaključno sa 31. decembrom 2017. godine u evidenciji imao 48 stanova, od kojih su 23 u zakupu osoba čija imena ne može da kaže, da je pet stanova dato Centru za socijalni rad, da je sedam bez ugovora o zakupu, jer su neki u postupku restitucije, a neki u sporu pred Upravnim sudom, da su tri strana prazna i da je deset u postupku otpisa. Obzirom da će deset stanova biti otpisano, Grad će na kraju 2018. godine imati na evidenciji 38 stanova.

„Sve su to stanovi od 10 do 46 kvadrata. Grad je od zakupa u 2018. godini ukupno prihodovao 808.384 dinara“, naveo je Vasić, izvinjavajući se javnosti što je u ranijim medijskim izjavama sporne nekretnine nazvao „udžericama“.

„Vi ste svetski šampioni! Za tri godine ste izgubili skoro polovinu stanova: od 72 koliko je bilo na kraju 2015. na kraju 2018. će biti 38. Gde nestadoše 34 stana! Da li ste ih dali sportskim klubovima, da li ste ih prodali… Šest meseci krijete informaciju gde su stanovi koje je pronašao revizor, ko u njima živi, da li se naplaćuje zakup…“, naglasio je šef odborničke grupe SNS dr Aleksandar Pajić.

Naprednjaci su ekspresno preračunali ukupnu naplaćenu zakupninu u visinu prosečne kirije i došli do podatka da je to 2.900 dinara mesečno po stanu!

– Niko ništa nije oteo. Pogrešno knjiženje traje nekoliko godina, i posle upozorenja revizora rešili smo da stvari isteramo na čistinu. Isknjiženi su oni stanovi koji ne postoje ili su razmenjeni pre 30 godina. Slažem se da je zakupnina mala, ali je ona određena Zakonom. Zato, kada se dokopamo nekog stana iz te mase, trudimo se da ga prodamo, jer je to racionalnije, rekao je gradonačelnik Nebojša Zelenović.

Vladajuća većina izglasala je predlog da budu otuđeni i stan u Jove Kursule i poslovni prostor u prizemlju zgrade u Karađorđevoj, koji se nalazi odmah uz zdanje Eparhije šabačke, a u kojem je donedavno bila Turistička organizacija Šapca. U obrazloženju je navedeno da je odlukom o budžetu, kao prihod grada, planiran i prihod od prodaje nepokretnosti u javnoj svojini.

Mlađani genijalac Dušan Beguš

Posted on by Miroljub Mijušković

Učenik iz Šapca se sa Međunarodne juniorske naučne olimpijade u Bocvani vrati sa bronzanom medaljom – Na 71 takmičenju 64 prva mesta

Profesori ga u šali zovu „tri u jedan“ – Tesla, Pupin, Milanković – a on za sebe ozbiljno kaže da je original – Dušan Beguš. Ovaj mladi Šapčanin, učenik prve godine Matematičke gimnazije u Beogradu, vratio sa sa upravo završene 15. Međunarodne juniorske naučne olimpijade u Bocvani, sa bronzanom medaljom. Šestočlana ekipa Srbije u kojoj su još bili i Nikola Spasić iz Aranđelovca, Aleksa Đorđević i Luka Carević iz Niša, i Aleksa Sotirov i Nevena Stojković iz Beograda zauzela je treće mesto.

Takmičenje mladih genijalaca u znanju iz fizike, hemije i biologije u ovoj južnoafričkoj državi trajalo je od 2. do 11. decembra, a za medalje se borilo 300 predstavnika iz 50 zemalja. Obzirom na konkurenciju iz gotovo čitavog sveta, a posebno Rusije i Kine, prema čijem školskom sistemu su bili postavljani kriterijumi ovogodišnje naučne olimpijade, naša ekipa ostvarila je izuzetno vredan, gotovo neverovatan  rezultat.

– Posle državnog takmičenja iz fizike, nas dvadesetoro učenika (tada osmog razreda) sa najviše poena se plasiralo na srpsku Fizičku olimpijadu. Potom je za desetoro najboljih bilo održano izborno takmičenje za Međunarodnu olimpijadu, na kojem nam je pored fizike bilo dodato i gradivo iz hemije i biologije. Praktično, tokom cele godine smo se pripremali, ali je pravi finiš usledio poslednja dva meseca kada se konačno znao sastav ekipe, objašnjava za naš list mlađani Beguš.

Srpska ekipa je do dalekog odredišta stigla bez problema. Na aerodromima nije bilo gužvi, pa se putovalo i udobno i brzo. Pokazalo se to kao veoma značajno, jer su sačuvali energiju za takmičenje na kojem je trebalo biti maksimalno koncentrisan, pružiti vrhunsko znanje, ali i pokazati praktične veštine.

– Takmičenje je bilo iz tri dela: testovi sa mnogo skrivenih zamki, teoretski blok sa zadacima i eksperimentalni u kojem su učestvovale ekipe sa po tri učenika. Ja sam radio hemiju i pomogao biologiju, a dvojica mojih drugova iz razreda u Matematičkoj gimnaziji fiziku i biologiju. Iako smo svi mi u neku ruku individualci, dobro smo se uklopili. Nije se smelo gubiti vreme, a kontrole su bile rigorozne. Vrednovano je čak i koliko su uredno bili ostavljeni uređaji i radno mesto posle završenog zadatka, navodi naš sagovornik.

Dušan Beguš je u Šapcu pohađao Osnovnu školu Nikolaj Velimirović“. Kaže da je zahvalan bivšim nastavnicima koji su mu ulili početno znanje i otškrinuli vrata nauke. Na testu u Bocvani, u jednom trik-pitanju setio se odgovora koji je čuo od svog nastavnika tehničkog još u petom razredu. Otac i majka su mu poznati i šabački profesori matematike Draško i Zorica Beguš, koji predaju u Gimnaziji. Zorica smatra da je takmičarski gen Dušan „povukao“ od oca koji je baš aktivan šahista u Šabačkom šah-klubu.

– Izuzetnu zahvalnost dugujemo i profesorima: Jeleni Palinkaš (biologija), Goranu Stanojeviću (fizika) i Vladimiri Hrepić (hemija), koji su Dušana pripremili za olimpijadu u Bocvani. Ove pripreme i put u Afriku finansirao je grad Šabac, što je takođe bila ogromna pomoć – ističe Zorica Beguš.

Da li se postavljalo pitanje Dušanovog odlaska na Međunarodnu naučnu olimpijadu, što se u mnogim sredinama često nameće kao veliki problem? Predsednik Skupštine grada Nemanja Pajić kaže da je za pripreme i takmičenja darovite dece uvek bilo i da će uvek biti novca u šabačkoj kasi. A ime Dušana Beguša, ističe, itekako mu je poznato, pošto se prethodnih godina stalno nalazilo u vrhu spiska učenika koje grad daruje na Vidovdan zbog izuzetnih rezultata.

Kako ga i ne bi zapamtio, kažemo mi, kada je Dušan Beguš, u periodu od petog do osmog razreda osnovne škole, učestvovao na 71 takmičenju svih nivoa i osvojio 64 prva mesta!

Zahtevno takmičenje

– Dušan je u svemu izuzetan i raduje me što je postigao ovako veliki uspeh. Ovo takmičenje je izuzetno zahtevno, zadaci su vrlo primenljivi u životu, a od takmičara se traži da znaju da vrednuju podatke, što nije naročito prisutno u našem školstvu. Vredno smo radili, morali smo da pređemo i srednjoškolsko gradivo, čak i deo onog koje je predviđeno za fakultet, ali sa Dušanom to nije bio nikakav problem – kaže Jelena Palinkaš.

U Šapcu još važe stari komunistički zakoni

Posted on by Miroljub Mijušković

Iako kuća u centru grada nikada nije pravosnažno konfiskovana državljaninu SAD Dragutinu Popoviću, šabačke vlasti je uknjižile 2003. godine i sada je prodaju

Kad je američki ambasador Kajl Skot, sredinom prošlog meseca u šabačkom Kulturnom centru, prisustvovao otvaranju izložbe posvećene kraju Velikog rata, verovatno mu niko od gradskih zvaničnika nije rekao da ga samo zid deli od kuće državljana SAD – Radeta i dr Ljubice Popović, naslednika nekadašnjeg šabačkog advokata i rezervnog oficira Dragutina D. Popovića (1900–1975), građanina SAD od 1945. Malo je verovatno i da su se gostu „pohvalili“ da su deo kuće prodali, kao i da isto nameravaju sa drugim, uprkos tome što su ih Popovići na vreme upozorili da na to nemaju pravo, a zatim i podneli tužbu protiv grada.

Priča o Popovića kući u Gospodar Jevremovoj ulici, u srcu Šapca, samo ovlaš liči na druge u procesima restitucije. Njena specifičnost je riplijevska, jer – verovali ili ne – lokalna vlast se 2003. godine, i to posle takozvanih demokratskih promena, pozvala na davno ukinute komunističke zakone o konfiskaciji i nacionalizaciji, i izdejstvovala da, u tadašnjem Opšinskom sudu u Šapcu, 1992. godine već proglašeni i upisani naslednici Dragutina Popovića, budu izbrisani iz zemljišnih knjiga, i umesto njih uknjižen grad.

Glavni pretres pred Višim sudom u Šapcu, po tužbi Radeta i dr Ljubice Popović, koje zastupa advokat Nevenka Savić, u utorak 11. ovog meseca nije održan, iako su se pozivu uredno odazvali i ona i zastupnica grada, pravobranilac Valentina Lovrin Jevtić. Razlog za odlaganje bio je izostanak postupajućeg sudije Milane Živanović. Tužba Popovića protiv grada podneta je 17. jula prošle godine, ali proces praktično nije ni krenuo, jer se sud u međuvremenu uglavnom bavio formalnim razlozima: pravobranilac je osporavala validnost ovlašćenja koje su oni dali zastupnici!

Nikada nisu primili rešenje

Bivši oficir Dragutin Popović, koji se iz zarobljeništva u Nemačkoj nije vratio u Titovu Jugoslaviju, već se nastanio nedaleko od Vašingtona, u gradu Betesda u američkoj saveznoj državi Merilend, gde mu se kasnije pridružila supruga Ivana sa decom, nikada nije bio proglašen narodnim neprijeteljem, niti je bio osuđivan. Kao „odsutnom“, njegova polovina kuće u Gospodar Jevremovoj stavljena je pod sekvestar (privremeno oduzimanje uprave), na osnovu Zakona o konfiskaciji, ali pravosnažno rešenje o trajnom oduzimanju nije doneto.

Vlasnik druge polovine bila je Ivana, kojoj su nove vlasti ostavile jedan dvosoban stan, dok su ostatak nacionalizovale. U spisima, međutim, nema izvornog akta o oduzimanju njene imovine „zbog viška stambenog prostora“, već se o tome saznaje posredno, preko „trostruke“ promene rešenja. Prve od 13. septembra 1960, druge od 12. decembra iste godine i treće od 15. oktobra 1962. (u kojoj se tek pominju prva i druga), a koju je kao jedini dokaz o nacionalizaciji grad ponudio sudu.

Dragutin Popović iz grada na levoj obali reke Potomak u Merilendu, vodio se u zemljišnim knjigama kao vlasnik polovine kuće u Šapcu do ostavinske rasprave 1992. godine, kada je njegova imovina podeljena ravnopravno na suprugu Ivanu, sina Radeta i ćerke Ljubicu i Ružicu, što je 20. aprila utvrđeno rešenjem Opštinskog suda. Dva dana kasnije, sud je naslednicima dozvolio upis svojine na polovini kući i upis prava korišćenja parcele, što su oni i učinili.

Iako je Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i zemljišta, građevinsko zemljište u državi još 26. decembra 1958. godine prešlo u društvenu svojinu, zamenik opštinskog javnog pravobranioca Nataša Stepanović je tek 11. decembra 2002. godine podnela Opštinskom sudu zahtev da se parcela broj 509 od 1166 kvadrata (pod kućom i dvorište), koja je bila u svojini Dragomira i Ivane Popović, prenese u vlasništvo Republike Srbije, a da se kao korisnik upiše opština Šabac, uz obrazloženje da „rešenje o nacionalizaciji do danas nije realizovano“. Istog dana sudija Slavka Milisavljević-Stojčić je donela rešenje kojim je dozvolila uknjižbu.

Nedugo, 6. februara 2003. godine, pravobranilac Lovrin Jevtić je istom sudu uputila zahtev za dopunu tog rešenja, kojim je tražila da se „sprovede i rešenje o nacionalizaciji od 15. oktobra 1962, a koje se odnosi na nacionalizaciju zgrada na pomenutom zemljištu“, što je sudija Milisavljević-Stojčić sutradan dozvolila. Iako se navedeno rešenje ticalo samo (sada već pokojne) Ivane, umesto nje, ali i Dragutina „pravo korišćenja na zgradi“ preneto je na opštinu Šabac. Niko od Popovića iz Betesda u Merilendu nova rešenja nije primio.

„Odluka suda iz februara 2003. o brisanju Dragutina Popovića nema nikakvo dejstvo, jer u to vreme on nije bio upisan kao nosilac prava na spornoj nepokretnosti, već su to bili njegovi naslednici“, tvrdi zastupnica Savić.

„Potpuno je beznačajna činjenica da se tužioci pozivaju da su pravo svojine stekli od svog pravnog prethodnika. Oni su iskoristili činjenicu da rešenje o nacionalizaciji nije bilo sprovedeno, pa je rešenjem o nasleđivanju raspravljana imovina koja nije pripadala ostaviocu u vreme smrti“, odgovara u podnesku pravobranilac Lovrin Jevtić.

Zvanično uknjiženi 1992.

Za pravobranioca je nevažno što protiv Dragutina nije doneto pravosnažno rešenje o konfiskaciji. Kako ističe, „postupak protiv njega nije pravosnažno okončan oslobađajućom presudom, što znači da se nisu stekli zakonski uslovi da se imovina koja je stavljena pod sekvestar vrati sopstveniku“.

„Ovo je obrnuta logika, poput one da protiv Dragutina nije mogao da bude vođen krivični postupak, jer se nikada nije vratio u zemlju, kao i da su pravo na imovinu Popovići trebalo da ostvaruju kroz postupak rehabilitacije. Dragutin i Ivana ni za šta nisu bili osuđeni, pa samim tim ne postoji ni osnov za rehabilitaciju, navodi Savić.

Jesu li stekli zakonski uslovi da grad Šabac proda najvrednije delove sporne kuće – jedan od dva javno ponuđena lokala u prizemlju od 116 kvadrata sa galerijom od 81 kvadrat, odlučivaće sud u daljem postupku. Sazavši za oglas, Popovići su preko punomoćnika podneli tužbu Osnovnom sudu i tražili da se privremenom merom spreči otuđenje, o čemu su obavestili ne samo gradsku komisiju već i sve nadležne notare.

Komisija je ipak 19. jula 2017. odlučila da lokal proda jedinom ponuđaču za 36.654.000 dinara (više od 300.000 evra), a notar je kupoprodajni ugovor overio uz ogradu da je ovaj pravni posao u sporu, o čemu je takođe napravljena i zabeležba u Katarstru.

U međuvremenu, Osnovni sud je ukinuo privremenu meru, koju je najpre bio doneo, a potom se oglasio i nenadležnim. Spor je prenet u Viši sud, koji je prihvatio sumnje grada Šapca u validnost uobičajenih ovlašćenja za zastupanje koje su Popovići poslali iz Merilenda, čak i sumnju da li su uopšte živi, a potom i sumnje u naknadna punomoćja (na srpskom i engleskom i sa vodenim žigovima) dvojice američkih javnih beležnika Ronalda Sinkera i Dejvida Kima.

Ovlašćenja overena u SAD na srpskom i engleskom jeziku

Sudija Milana Živanović je 23. aprila ove godine van ročišta odbacila tužbu Radeta i dr Ljubice Popović, ali je Apelacioni sud njeno rešenje ukinuo i spor vratio na početak. O novotraženoj privremenoj meri još nije odlučivala.

Zatureni vekovi Šapca

Posted on by Miroljub Mijušković

Dragoljub, Svetlanka i Ivana Milutinović uspeli da povežu pokidane istorijske niti u nastanku i razvoju grada koji se nekada zvao Mačva, pa Zaslon  

Gravura Šapca iz knjige Hartmana Šedela, objavljene 1493. godine u Ninbergu

Gde se prostirao srednjovekovni Šabac, da li je moguće da su Matija Korvin i Sujelman Veličanstveni, sa svojim silnim vojskama opsedali tek omanju tvrđavu na obali Save, ili je mnogostruko veći grad bio na drugoj, strateški povoljnijoj lokaciji, pitanje je koje je sebi postavio Dragoljub Milutinović Paja, kada se kao mlad arhitekta iz Beograda preselio ovamo. Posle tri i po decenije, Milutinović tvrdi da zagonetka rešena, a istraživanje u koje su se uključili supruga Svetlanka, kustos-istoričar Narodnog muzeja u Šapcu i ćerka Ivana, takođe arhitekta, krunisano je njihovom zajedničkom studijom „Šabački grad tvrđava“, koja je nedavno štampana.

Vredni i uporni, Milutinovići su uspeli da povežu pokidane istorijske niti i potvrde teoriju Matije Katančića (1750 – 1825), kustosa Univerzitetske biblioteke u Pešti, da se iza imena „izgubljenog“ grada Mačva (Macho, Machov), sedišta srednjevekovne Mačvanske banovine, krije kasniji Zaslon, pa Šabac. Najstariji pisani pomen potiče iz mađarskih letopisa 1073. godine (kada su Mađari osvojili i Beograd, a Emerik se proglasio srpskim kraljem), što je gotovo puna četiri veka ranije od 1470. koja je zvanično važila kao godina osnivanja Šapca.

– Štaviše, pišući o gradovima Karla Velikog, direktor arheološkog departmana Etnološkog muzeja u Berlinu prof. dr Karl Šuhart (1859 – 1943) Šabac smešta u gradove desetog veka. Analizirajući organizaciju ovog grada iz „Svetske hronike“ Hartmana Šedela, objavljene 1493. u Ninbergu, profesor Šuhart nalazi da je Šabac (Mačva) identična kopija gradu Karla Velikog Doreštadu u Holandiji. Radilo se o naselju površine blizu 30 hektara, što se može izračunati na osnovu broja objekata i njihove veličine. Bio je to grad ozbiljnih razmera za tadašnju Evropu, kaže za naš list Dragoljub Milutinović.

Direrov savremenik Šedel, bio je jedan od najvećih tadašnjih nemačkih humanista i vlasnik za to vreme velike biblioteke od 200 štampanih i oko 400 rukopisanih  knjiga, koji je sakupio čak 1.809 drvoreza od trećeg veka pa nadalje. Za ilustratore “Svetske hronike” odabrao je Direrovog učitelja Mihaela Volgemuta i njegov pastorka Vilhelma Plejdenvurfa, a ona se pojavila se najpre na latinskom, zatim i na nemačkom jeziku.

Kralj Stefan Dragutin

Jedini grad sa naših prostora u knjizi bio je Šabac. U luksuznom izdanju gravura je čak ručno kolorisana, a takva čast pripala je malom broju gradova, poput Ninberga, Kelna, Minhena, Venecije, Beča ili Rima. Šabac je prikazan kao utvrđeno naselje sa visokim zidovima od isprepletanog pruća i zidom od horizontalnog položenih šiljatih balvana, koje opasuju Sava i  njene otoke.

– Hroničari koji nisu poznavali Šedelovo delo poistovetili su godinu izdavanja knjiga sa nastankom gravure, čime je počinjena ogromna greška. Ako se bolje zagleda, razlika u vekovima je uočljiva, jer je grad sa drvenom ogradom i zašiljenim kopljima mogao da pruži utočište samo krstašima koji su prolazili ovuda, dok se sa turskim osvajanjima podižu mnogo jača utvrđenja – ističe naš sagovornik.

Iz istorijskih izvora je poznato da je grad Mačva bio važan srednjovekovni trg sa odbrambenim zidom i skelom. U njemu su stolovali ugarski banovi, koji su uparavljali oblašću od Drine do Beograda, i od Save do Jadra i Vlašića. Posle sporazuma u Deževu 1282, kada je predao presto mlađem bratu Milutinu, a zadržao posede oko Rudnika, Arilja i Donjeg Lima, kralj Dragutin je dobio od svoje tašte Jelisavete, kraljice Ugarske i hercigonje Mačve i Bosne, upravu nad Mačvanskom banovinom, Beogradom, Braničevom i Sremom.

– Dragutinova letnja rezidencija je bila u Debrcu, dvadesetak kilometara istočno od Šapca. Malo je verovatno da bi kralj za odmor izabrao mesto mnogo udaljeno od prestonog grada. Posle njegove smrti 1316. ove oblasti je zaposeo kralj Milutin, što je dovelo do rata sa Ugarskom. U jesen 1319. ugarska vojske je prešla Savu, potisnula srpsku vojsku u dolinu Kolubare, i ponovo preuzela Mačvu – objašnjava Dragoljub Milutinović.

Ime grada Mačva pominje se u dokumentima do 1458, ali već 16. aprila 1454. u jednoj odluci Dubrovačkog malog veća upotrebljen je i nov naziv Zaslon. Lokacija Zaslona nije sporna, jer je još Feliks Petračić u svom izveštaju o putevima zapisao: „Drugo mesto odakle se iz Panonije u Meziju prelazi jeste blizu Zaslona (Saslon) ili Šapca (Sabacius). Da bi se pripremio za dalja osvajanja, sultan Muhamed Drugi je 1470. poslao 20.000 ljudi da utvrde Šabac.

– Ugarski kralj Matija Korvin, zauzet ratovanjem u Češkoj, nije mogao da spreči izgradnju tvrđave, koja mu je bila trn u oku sve do 12. januara 1476. Tada je započeo opsadu koja se uspešno završila nakon 33 dana. Zabeleženo je da je kralj u grad ušao brodom, a Mulutinović naglašava da je nemoguće, ako se misli na prostor sadašnje tvrđave od samo 1.600 kvadratnih metara. Šabac je ponovo osvojio Sulejman Veličanstveni 1521. pri čemu je ugarska posada zarobljena i pogubljena, a njihove glave pobijene na koplja duž puta kojim je dolazio u grad.

Arhitektonski procvat Šabac je doživeo za vreme vladavine Austrijanaca (1717 – 1739), kada su iz Beča stizali planovi za izgradnju ulica i trgova, a sa takozvanim Beogradskim mirom bukvalno je nestao sa lica zemlje. Turci su Austrijancima ostavili rok od tri meseca da uklone sve građevine. Radovi, na kojima je bilo angažovano hiljadu ljudi, počeli su u jesen 1739. Sav građevinski materijal prebačen je na levu obalu Save.

Precizan plan baroknog Šapca iz 1739. pred samo rušenje

Koristeći savremenu tehnologiju, satelitske snimke i geodetske podloge, i upoređujući ih sa sačuvanim kartama i gravurama, Milutinovići su došli do zaključka da se taj stari Šabac nalazio na prostoru gde je 1938. godine počela izgradnja hemijske industrije „Zorka”, na lokaciji od 50 do 70 hektra.

– Ovaj prostor je bio mnogo podesniji za razvoj urbanog naselja. Niko razuman ne bi podizao grad ispod 78 metara nadmorske visine, jer se pri niskom vodostaju Sava nalazi na 72 metra, dok se u fabričkom krugu nadmorska visina kreće između 81 i 82 metra. Planina u pozadini grada na Šedelovoj gravuri je Fruška Gora, i ona je jedno vidljiva sa “Zorkinog’” tornja, koji je gotovo na istom mestu gde i centralna kula starog grada – objašnjava dalje Milutinović.

U sadašnju tvrđavu, koja je bila neka vrsta carinske ispostave, Turci su se vratili tek 1473. jer su u međuvremenu nastupile velike poplave, zatim najezda skakavaca, pa kuga… U njenom zaleđu pokušali su da podignu naselje, ali su se zadražli samo godinu-dve, do sledeće poplave. Potom prelaze na prostor Baira, gde nastaje i razvija se sada poznati – treći Šabac, čije je ključeve 1867. konačno preuzeo Knez Mihailo Obrenović, zaključuju Milutinovići.

Vek od stradanja srpskog Verdena

Posted on by Miroljub Mijušković

Iz Prvog svetskog rata Šabac je izašao potpuno razoren, bez polovine stanovništva i kuća, i sa tri ordena: Karađorđevom zvezdom, Francuskim ratnim krstom sa palmom i Čehoslovačkim ratnim krstom

Grad mučenik i grad heroj u Velikom ratu – Šabac, koji je zbog ogromnih materijalnih razaranja i do tada nečuvenih zločina nad civilima u novijoj istoriji, još u tim ratnim danima dobio naziv srpski Verden, 2. novembra je obeležio vek od konačnog sloma okupatora. Od 14.000 predratnih stanovnika, više od 7.000 nije dočekao da vidi raspad crno-žute monarhije, a zbog stradalništva grad je dobio tri ordena: Francuski ratni krst sa palmom (1920), Čehoslovački ratni krst (1926) i Karađorđevu zvezdu sa mačevima (1934), tada najveća priznanja.

Šabac je bio prvi grad u Srbiji u koji su u leto 1914. godine ušle austro-ugarske trupe, ali istovremeno i prvi grad u kojem su zločini bili direktno naređeni. Posle uličnih borbi, neprijatelj je 12. avgusta oko 16 časova zauzeo varoš i utvrdio se na njenom južnom obodu. Još iste večeri počela su masovna hapšenja i ubijanje civila. Komandant 9. korpusa doslovno je naredio:

„Rat nas vodi u jednu neprijateljsku zemlju, koja je naseljena stanovništvom ispunjenog prema nama fanatičnom mržnjom. U zemlju gde se ubistva kao katastrofa u Sarajevu slave kao junaštvo. Prema takvom stanovništvu svaka humanost je štetna. Ko u ovim slučajevima bude imalo milostiv, taj će biti nastrože kažnjen… Razrušiti svaku kuću u kojoj se nađe oružje… Obesiti najuglednije meštane koji ne odaju gde se nalaze stanovnici kuća u kojima se pronađe oružje…”

Spomenik palim u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918.

Istražujući austo-ugarske zločine, istoričar Vasa Kazimirović navodi sećanja Pera Blaškovića, komandanta bataljona u Trećoj bosanskohercegovačkoj regimenti, koju su činili muslimani i Hrvati, prvi uglavnom iz Tuzlanskog okruga. Ulazeći sa svojom jedinicom u Šabac, u zoru 18. avgusta 1914. godine, ovaj oficir navodi da se suočio sa jezivom slikom…

„Svugdje smo naišli na kaotičan nered. Tako stanje vojske u jednom osvojenom gradu nisam mogao ni zamisliti. Dok smo marširali ulicama, oficirima i vojnicima prilazili su pijani saniteci i trenjaki, pa su im nudili vina, ženskih cipela, rublja i šešira, dječjih igračaka, krzna i tepiha…”

Ratnih užasa nije bila pošteđena ni saborna crkva Svetih apostola Petra i Pavla, koja je tokom granatiranja ostala bez krova i tornja, ali i postala mesto do tada nezabeleženog zločina. Odmah po okupaciji u unutrašnjost crkve zatvoreno je oko dve stotine Šapčana, koji su danima bili bez svežeg vazduha, vode i hleba. Prema svedočenjima retkih preživelih, ljudi su padali u nesvest, jeli vosak, pili ulje iz kandila i lizali podove. Ubijeno je 157 zatočenika, a crkva ima spisak 68 žrtava čija se imena pominju prilikom svete liturgije.

Kosti pobijenih talaca nalaze se ispod spomenika palim u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine. Delo od bronze, na postamentu od belog mermera, koje se uzdiže u porti šabačke crkve, delo je Kotoranina Frana Mengelo – Dinčića. Spomenik je podignut 19. avgusta 1933. godine, a osveštan godinu dana kasnije u prisustvu kralja Aleksandra Karađorđevića, patrijarha Varnave i mnogih dugih zvaničnika na 20-godišnjicu stradanja.

Spomenik sa tri ordena

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj operaciji, koja je završena 24. avgusta 1914, okupator je proteran iz Šapca, u koji se ponovo vratio posle ostupanja srpske vojske preko Albanije i zadržao do 2. novembra 1918. Svoja tri najviša odličja, srpski Verden je čuvao u vitrinama Narodnog muzeja, odakle su nestala bez traga tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu.

Početkom devedesetih godina prošlog veka u gradu su došli na ideju da ordeni budu centralni motiv novog spomenika na Trgu ispred hotela “Sloboda”. Grad je naručio i platio posao vajaru Miodragu Tomaniću iz Celja, poreklom Šapčaninu. Iako je brzo završen, zbog ratnih sukoba na prostorima bivše SFRJ i sankcija međunarodne zajednice, Tomanićev rad je iz Slovenije u Šabac stigao tek posle punih 17 godina. Trostrano obeležje sa tri ordena postavljeno je u pešačkoj zoni u centru grada, na prostoru oplemeljenom fontanom.

Ulice prepune tela ubijenih

„Zločini i pljačke činjeni su svuda po varoši”, zabeležila je sećanja na tragiče dane 1914. medicinska sestra Lela Kujundžić, koja je doživela duboku starost. U svoj dnevnik, ona je zapisala da je Pocerska ulica (sada Masarikova) bila prepuna tela ubijenih Šapčana, preko kojih su okupatori bacali posteljinu, jorgane i perinu iz opljačkanih kuća. Tadašnjoj devojčici je izgledalo kao da se žrtve neočekivano zaspale na sred druma.

Lake hale, sporne pare

Posted on by Miroljub Mijušković

Koliko košta gradnja balon-sale u Zminjaku i zašto je ni posle dve godine nema u Drenovcu

Gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović otvorio je sredinom prošle sedmice balon-salu u mesnoj zajednici Zminjak – Skrađani, namenjenu osnovcima škole “Jovan Cvijić”, koja je obeležila 177 godina postojanja. Zelenović je naglasio da je reč o projektu koji su meštani izglasali u decembru prošle godine, kada su odlučivali kako će biti potrošen novac od poreza na imovinu.

Koliko je ova laka hala za sport, sa konstrukcijom od tankih čeličnih profila, prekrivenih ciradnim PVC platnom, dimenzija 40,26 metara sa 20,24 metara, zaista koštala, a koliko je prikazano, da li je javna nabavka sitim „doskočicama“ prilagođena jedinom izvođaču, ali i zašto od gradnje takve iste sale u selu Drenovac već dve godine nije bilo ništa, pitanja su koja su ovu mesnu priču sledećih dana pretvorila u političku.

– Jako je lepo što su se meštani Zminjaka i Skrađana dogovorili i rekli šta je njima najvažnije. Oni su za to imali prostor, jer je grad Šabac odlučio da sav novac koji se skupi od poreza na imovinu ostane u mesnim zajednicama. Mislim da je jako važno da i u budućnosti, kada budu odlučili na referendumima, građani kažu šta je njima najvažnije i da to budu kapitalni projekti, naglasio je prilikom otvaranja hale Zelenović, koji je i lider stranke Zajedno za Srbiju (ZZS).

Poziv za podnošenje ponude za gradnju balon-sale u Zminjaku gradska uprava je raspisala 14. februara ove godine, a glavni kriterijum za dodelu ugovora bio je najniža ponuđena cena. Konkursnom dokumentacijom predviđeni su tehnički uslovi i rok za završetak radova od 30 kalendarskih dana.

– Zelenović nije ni trepnuo kada je izjavio da je za balon-salu potrošeno devet miliona dinara, a prema dokumentaciji iz javne nabavke stoji da je potrošeno 4.863.500 dinara, sa PDV-om 5.836.200 dinara. Gde je nestao preostali novac nije objasnio. O ovome moraju biti obavešteni i nadležni državni organi od kojih ćemo zahtevati da preduzmu mere – kaže dr Boban Birmančević, narodni poslanik Srpske napredne stranke (SNS).

Birmančević traži odgovor zašto je u ovoj javnoj ponudi u svega nekoliko dana dva puta menjana konkurska dokumentacija 23. pa 26. februara i tri puta određivan rok za dostavljanje ponuda – 26, 27. i 28. februara (do 11 časova). Ko je imao vremena da dan za dan prati konkurs i menja dokumentaciju, a da nije bio unapred pripremljen, pita poslanik SNS-a.

Gradska uprava Šapca dodelila je 1. marta ove godine ugovor o izgradnji hale u Zminjaku ponuđaču „Refleks” iz šabačkog prigradskog naselja Majur, kao jedinom ponuđaču. Ista firma bila je izabrani ponuđač i po javnoj nabavci raspisanoj 13. marta 2016. godine za izgradnju lake hale za sport, ali u selu Drenovcu, za koju je takođe ponudila cenu malo ispod pet miliona dinara.

I tada je konkursna dokumentacija menjana u hodu, kao i rokovi za dostavljanje ponuda. Prvo je bio određen 4. april, pa potom 5. Odluka o dodeli ugovora doneta je 7. aprila, a dve firme su ispale iz trke jer „ponuđač nije pratio izmenu konkursne dokumentacije, pa je priložio neodgovarajući obrazac ponude“.

– Mnogo veća bruka je što ta sala nije ni izgrađena, iako je rok i tada bio 30 dana. To obećanje meštanima Drenovca gradonačelnik Zelenović je dao pred izbore 2016. Tada je tvrdio da će sala biti podignuta u maju, a sada je kraj 2018. godine – kaže Birmančević.

O gradnji – tri cene

U javnosti se pojavljuju tri različita podatka o visini uloženog novca u balon-salu u Zminjaku. Prema informaciji koja je objavljena u „podržanom medijskom projektu iz sredstava budžeta grada Šapca“, vrednost ove investicije je 2,5 miliona dinara. Na osnovu ugovora sa izvođačem radova (javna nabavka) u salu je uloženo 5.836.200 dinara, a po izveštaju sa svečanog otvaranja ona je koštala „oko devet miliona dinara“. Obzirom na oprečne informacije, od Gradske uprave u Šapcu tražili smo zvaničan odgovor o ceni izgradnje balon-sale u Zminjaku, ali ga nismo dobili.

Stanislav Vinaver po drugi put među Šapčanima

Posted on by Miroljub Mijušković

Grad Šabac je u aprilu 2016. godine pokrenuo manifestaciju „Vinaverovi dani evropske kulture“, u znak pijeteta prema Stanislavu Vinaveru, eruditi, književniku i prevodiocu, po mnogima “najevropskijim piscu u srpskoj kulturi”, rođenom je 1. marta 1891. godine u Šapcu. Manifestacija je održana i prošle godine, ali je ove, koja je već na izmaku – nema, što je bio povod Zoranu Nikoliću, bivšem poslaniku DSS-a u četiri mandata i velikom poštovaocu Vinarovog dela, da upita gradske vlasti zbog čega se to dogodilo.

U otvorenom pismu gradonačelniku Nebojši Zelenoviću, (sada) građanin Nikolić podseća na njegove reči da Šabac za kulturu izdvaja sedam odsto gradskog budžeta, što „predstavlja ubedljivo najveći procenat u Srbiji, a daleko premašuje čak i najviše standarde EU“, i pita „zar iz tog sedmoprocentnog budžeta za kulturu niste bili u stanju da pribavite bar ‘gradski dubak’ kako bi tradicija ojačala, uspravila se i samostalno prohodala rame uz rame sa znalcima i poštovaocima Stanislava Vinavera?“

Nikolić, takođe, podseća da je prošle godine osnovana i Fondacija „Stanislav Vinaver“, čiji pun naziv glasi Fondacija za promovisanje demokratskih vrednosti i promovisanje i unapređenje kulture, umetnosti i obrazovanja “Stanislav Vinaver”. Odluku je doneo lokalni parlament, a objavljena u Službenom listu grada Šapca 3. marta, dok je rešenje o imenovanju Upravnog odbora objavljeno 22. marta.

Pretraga na APR-u

– Za predsednika UO postavljen je gospodin Slobodan Ilić iz Valjeva, bivši državni sekretar Ministarstva finansija. UO je na „jednoj od sednica“ doneo odluku o pokretanju projekta „Vinaverove biblioteke“, i da se u okviru tog programa publikuju sabrana dela Radomira Konstantinovića u 34 toma. Niste, međutim, dozvolili da se o projektu povede bilo kakva javna rasprava, već ste u potaji krenuli u njegovu realizaciju. Možda bi se pojavili i neki drugi, kvalitetniji predlozi. Javnost je ostala uskraćena za odgovore i kada je održana sednica UO na kojoj je doneta odluka da se publikuju dela Radomira Konstantinovića, ko joj je sve prisustvovao, da li postoji zapisnik i da li su definisana finansijska sredstva za ovaj izdavački projekat, ističe Nikolić.

U Službenom glasniku grada, u rešenjima koja je u martu 2017. potpisao predsednik Skupštine grada Nemanja Pajić, stoji da se u UO fondacije pored predsednika Slobodana Simića imenuju i članovi dr Predrag Tojić (bivši državni sekretar u Minstarstvu za dijasporu) i Velimir Kuzmanović. Ova fondacija, prema skupštinskoj odluci iz istog perioda, ima upravitelja i kulturni savet, koji imenuje i razrešava UO, a nadzor nad njenim radom poveren je članovima Gradskog veća.

Tražeći odgovore na neka od pitanja koja je inicirao građanin Nikolić, u Registru fondacija i zadužbina koji se vodi kod APR-a, nismo mogli da pronađemo ni jednu fondaciju koja u svom imenu sadrži ime Stanislava Vinavera, pri čemu Zakon o zadužbinama i fondacijama jasno propisuje da fondacija svojstvo pravnog lica stiče tek upisom u registar. Ni na zvaničnom sajtu Grada Šapca nismo uspeli da nađemo godišnji izveštaj o radu fondacije (za 2017). Isti zakon to imperativno nalaže.

Poreski broj (PIB) i matični broj Fondacije za promovisanje demokratskih vrednosti i promovisanje i unapređenje kulture, umetnosti i obrazovanja “Stanislav Vinaver” našli smo tek u registru računa Narodne banke Srbije, gde u opisu delatnosti ovog pravnog lica piše da se ono bavi „uređenjem poslovanja i doprinosom uspešnijem poslovanju u ekonomiji“, ničim od onog što je pobrojano u skupštinskom aktu o osnivanju. Taj račun kod NBS otvoren je tek 11. oktobra ove godine. Interesanto je, međutim, da pod tim pibom i matičnim brojem pretraga u APR-u ponovo ne daje nikakav rezultat, ni u registru fondacija i zadužbina, niti po svim drugim registrima kao da pravno lice ne postoji.

Isti PIB i matični broj stoje uz ime fondacije i na portalu Javnih nabavki, kao i isti, u najmanju ruku čudan opis delatnosti. Podatak više, jeste da se kao osoba za kontakt navodi Dragan Vujadinović. Saznajemo da je reč o bivšem dvostrukom republičkom poslaniku i predsedniku opštine Kosjerić do 2012. a sada članu proširenog predsedništva SDS-a. U dokumentima javne nabavke za štampanje pet knjiga Radomira Konstantinovića, od 300 do 600 stranica u tvrdom povezu, i dve knjige od 300 i 400 stranica vezanih za „Vinaverove dane“, koja je oglašena 3. oktobra a ugovorena 18. oktobra, kao odgovorno lice – direktor, a ne upravitelj fondacije naveden je Vujadinović.

Pretraga na sajtu grada

Na javnu nabavku za štampanje Konstantinovićevih dela javila se samo jedna firma – “Sajnos” iz Novog Sada, koja je ponudila uslugu za ukupno 666.666 dinara (bez PDV-a). Otvaranje ponuda, kako je nedeno na portalu Javnih nabavki,  obavljeno je u sedištu fondacije, u Karađorđevoj ulici 22, na adresi na kojoj se nalazi i Šabačko pozorište. Izuzetno kratak  rok (ugovorom predviđena isporuka najkasnije do 20. oktobra) nije omeo štampara da pet tomova Konstantinovićenih knjiga i još dve sa ranijih „Vinaverovih dana“ bude završeno i promovisano na Beogradskom sajmu knjiga (21-28. oktobra).

Kabinet: Fondaciji milion

Iz kabineta šabačkog gradonačelnika juče smo dobili odgovor da će „sledeća manifestacija ‘Vinaverovi dan’ biti održana u maju 2019. godine“, da će tema naučnog skupa biti Vinaver i nemačka kultura. Potvrđeno nam je Fondacija Stanislav Vinaver osnovana u martu 2017, a da je prva sednica Upravnog odbora (u sastavu koji smo već naveli) održana 5. juna iste godine.

Fondacija je, prema odgovoru iz kabineta, učestvovala na Javnom konkursu za izbor projekata u kulturi, koji je Grad raspisao 7. septembra 2018. Komisija u sastavu prof. dr Milisav Savić, sociolog Slobodan Gavrilović i master srpskog jezika i književnosti Strahinja Polić, 11. oktobra ove godine odlučila je da joj dodeli 1.048.000 dinara, za izdavanje prvih pet tomova sabranih dela Radomira Konstantinovića, zbornika „Videlo sveta“ i delo „Avangardistkinja, ogledi o srpskoj (ženskoj) avangardnoj književnosti“, autorke Žarke Svirčev.

Cer (fotografija iz konkursne dokumentacije)

Memorijalni kompleks u slavu cerskih junaka

Posted on by Miroljub Mijušković

Planina Cer na kojoj se 1914. godine odigrala čuvena bitka, u kojoj je, u prethodnim balkanskim ratovima, potpuno iscrpljena vojska Kraljevine Srbije do nogu potukla brojniju i opremljeniju austrougarsku soldatesku, trebalo bi postane trajni spomenar ne samo prvog velikog uspeha saveznika Antante, već i celokupnog stradanja srpskog naroda i njegove velike pobede u Velikom ratu. Cer jeste već stotinu godina duhovna vertikala Srbije, ali je u svakom drugom pogledu bio skrajnut.

Izgradnja Memorijalnog kompleksa na ovoj izrazito šumovitoj planini, obrasloj cerom i grabom – koja se kao ostrvo izdiže na obodu panonskog basena – projekat je koji podržao predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a konačno će ispraviti ovu veliku istorijsku nepravdu.

Vlada Republike Srbije je donela odluku, a Ministarstvo građevina saobraćaja i infrastrukture je naručilo izradu prostornog plana područja posebne nemene planine Cer, i za to opredelilo 12,6 miliona dinara.

Cer, prostorni plan

Granicom prostornog plana obuhvaćene su katastarske opštine: Bela Reka, Petkovica, Radovašnica, Desić, Dvorište, Rumska, Tekeriš, Trbosilje, Milina, Lešnica, Čokešina, Kamenica, Joševa, Jadranska Lešnica, Novo Selo i Donji Dobrić. Planirano zaštićeno područje Cera prostire se na ukupnoj površini od oko 80 kvadratnih kilometara.

– Nije bilo lako krenuti, imajući u vidu otpor koji je prema Ceru decenijama stvaran u komunističkoj Jugoslaviji. U obeležavanje jednog veka od početka Velikog rata, govorim o našem području, ušli smo skromno, otvaranjem crkve Svetog Jovana Šangajskog na Ceru (2014), ali evo, imamo priliku da propušteno ispravimo – ističe protojerej Vojislav Petrović, jedan od najagilnijih u Inicijativnom odboru za izgradnju Memorijalnog kompleksa na Ceru.

On kaže da je od osam gradova i opština Mačvanskog okruga, njih sedam: Loznica, Krupanj, Ljubovija, Koceljeva, Vladimirci, Mali Zvornik i Bogatić prihvatilo inicijativu i odazvalo se pozivu za formiranje privrednog društva koje će brinuti o realizaciji projekta, videvši u njemu mogućnost ne samo za turističi, već i privredni razvoj ruralnog područja u svojim sredinama, osim najveće – grada Šapca.

– Neshvatljivo je da svoj odnos prema republičkoj vlasti šabački čelnici demonostriraju čak i opstrukcijom jedne ovako plemenite ideje – naglašava sveštenik Petrović.

U međuvremenu, Ministarstvo građevina saobraćaja i infrastrukture, u saradnji sa Udruženjem arhitekata Srbije raspisalo je konkurs za idejno rešenje Memorijalnog kompleksa na Ceru. Na konkurs je stiglo 18 radova, o kojima je nedavno odlučivao žiri u sastavu: akademik prof. Branislav Mitrović, arhitekta, kao predsednik, i članovi – mr Đorđe Milić, dipl. prostorni planer, Vidoje Petrović, gradonačelnik Loznice, Milan Đurić, arhitekta i dr Vladimir Milenković, arhitekta.

Fond od 1.550.000 dinara raspoređen je na prvu i drugu nagradu, dve treće nagrade i dva otkupa. Prva nagrada u iznosu od 500.000 dinara dodeljena je autorskom timu „Workshop 4mind ARCHITECTURE“, koji su činili Ilja Mikitišin, diplomirani inženjer arhitekture i Igor Mikitišin, Miljan Salata i Rajko Anđelić, svi m. arhitekture. Sva nagrađena rešenja biće javno izložena, a konkurs dozvoljava mogućnost eventualnih dorada ili izmena.

Budući kompleks, po projektnom zadatku, nalaziće se na drugoj najvišoj koti Cera, između crkve Svetog Jovana Šangajskog i planinarskog doma, na području izlomljenog pravougaonog oblika od oko dva hektara, koji se nalazi u samoj šumi uz postojeći rimski put.

Nagradjeno idejno resenje kompleksa

Imajući u vidu opredeljeni prostor i njegov istorijski značaj, prvonagređeni autori su urbanistička rešenja postavili po uzoru na poziciju srpskih armija, raspoređenih uoči i tokom same Cerske bitke. Od triju armija, primat je dobila Druga na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem, dok preostale čuvaju bokove. Tematski razbacani objekti po ostatku lokacije predstavljaju divizije i pukove.

Centralni spomenik

Centralni motiv Memorijalnog kompleksa jeste spomenik – vidikovac, sa krstom u osnovi, visok čak 56 metara, koji bi s obzirom na položaj Cera bio uočljiv iz velikog dela Srbije, a svakako i preko Drine. Do njega bi se stizalo simboličkom paralelom, koja pravi zasek u terenu i uliva se u „krst“. Kompleks predviđa i izgradnju Muzeja Velikog rata od 1.500 kvadrata, Dokumentacionog centra od 886 kvadrata i Edukativnog centra od 1.314 kvadrata, zatim pansionski smeštaj od 709 kvadrata i pomoćne objekte od 126 kvadrata.

Ukupna površina planiranih objekata na lokaciji Memorijalnog kompleksa je 4.500 kvadrata, a orijentaciona investiciona vrednost oko 2,7 miliona evra. Pretpostavljena vrednost spomen obeležja od punih i praznih kocki, koja simbolizuju žive i pale junake Velikog rata iznosi oko 160.000 evra i ono bi moglo da bude među prvima urađeno. U izgradnju i uređenje putne mreže na Ceru vlada Srbije je već ove godine uložila preko 150 miliona dinara.

*  Naslovna i ostale fotografije su iz konkursne dokumentacije MGSI

„Fejsbuk“ obrisao sve tekstove „Embarga“

Posted on by Miroljub Mijušković

Osnivač antikorupcijskog i neprifitnog portala „Embargo“, novinar Predrag Jeremić, saopštio je da su danas sa „Fejsbuk“ stranice ovog internet medija „na krajnje neprimeren, neprofesionalan i autokratski način, potpuno neprihvatljiv 21. veku“ skinuti svi tekstovi objavljeni u poslednjih godinu dana. Među uklonjenim tekstovima su i oni koje je „Embargo“ poslednjih nekoliko meseci objavljivao o uzavreloj političkoj atmosferi i drugim aferama u Šapcu.

Jeremić tvrdi da objašnjenje koje je stiglo „Embargu“ iz uprave „Fejsbuka“, da je portal blokiran zbog neprimerenog sadržaja, „stoji koliko i lanjski sneg u Beogradu“. „Kako su se samo setili da baš sada skinu sve tekstove, a ne pre godinu dana, ili pre šest meseci? Da nije tužno, bilo bi mnogo smešno“, navodi on u pisanom saopštenju.

Osnivač „Embarga“ tvrdi da portal „nije širio rasnu i versku mržnju, pozivao na rat, vešanje, ubijanje i silovanje, kao što to rade neki drugi na srpskoj političkoj sceni čije izjave nisu blokirane niti su uklonjene sa „Fejsbuka“. On javno pita da li se „iza ove blamaže krije američki ambasador Kajl Skot“, koji je krajem prošle sedmice bio u Šapcu.

Na „Fejsbuk“ stranici „Embarga“ su ostali samo prilozi preuzeti iz drugih medija.