Svirao je kraljevima, a umro zaboravljen

Posted on by Miroljub Mijušković

Šabački čarobnjak sa gudalom Vasa Stanković Andolija je imao nežan, gotovo omamljujući tenor

Andolija, fotografija iz ,,Ilustrovanog lista“ 1927.

Ako slučajno prođete kojom zabačenom ulicom, čućete u kakvoj kavanici krešteći gramofon, i oko njega, uz čašu vina, nekoliko mladića, gde slušaju neke stare arije ili pesme, koje su grešni Cicvarići prodali za jeftine pare fabrikantima. Nestalo je veselosti i više se ne čuje: „Ja sam cura šabačka / Suknja mi je dugačka / Ja bih htela da je kraća / Al’ ne daju braća“. Danas možete čuti punu tuge i sete: „Šapcu grade, moj veliki jade…“

Ovako je pre jednog veka pisao „Podrinski vesnik“. Šabac je tek izašao iz Velikog rata, koji ga je ostavio bez polovine žitelja, u ruševinama, pa do muzike i veselja nikom nije bilo.

A samo pet godina ranije, isti grad, poznat kao Mali Pariz, u kojem se prvi put u zemlji začuo zvuk klavira, ponosio se sa svojih stotinu kafana, skoro pa jednoj na stotinu stanovnika. Njihove goste, bogate trgovce, zabavljale su melodije Cicvarića, čuvene muzičke dinastije i Vase Stankovića Andolije, do Prvog svetskog rata najpoznatijeg muzičara tadašnje Srbije.

Za razliku od generacija Cicvarića iz šabačke Ma(ha)le, koji su svirali pesme uz koje se lumpovalo i ludovalo, Andolija, takođe samouki čarobnjak sa gudalom, negovao je sevdah, meraklijsku muziku. Imao je nežan, omamljujući tenor, zbog kojeg su ga prozvali Slavuj. Njegova violina i glas razgaljivali su i srce i dušu.

O Andolijinom životu, kao mlad novinar, pisao je u ,,Šabačkom glasniku“ 1937. godine Radivoje Raća Marković, kasnije legenda srpskog sporskog novinarstva, prenoseći podatke koje mu je pred smrt ostavio poznati muzičar. Njegovim muzičkim delom, bavio se i savremenik, akademik Tihomir Đorđević, naš poznati etnolog, folklorista i kulturni istoričar. Vrednu građu o šabačkom muzičaru, takođe, sakupljali su i neumorni istraživači gradske prošlosti Branko Šašić i Dragutin Dragan Petrović.

Andolija, rad slikara Stevana Čalića

Hroničari se slažu da je Vasa Stanković Andolija rođen u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila u najstarije šabačko naselje Bair i sagradila kuću nedaleko od današnje železničke stanice. Kao godine rođenja, međutim, navode se 1838, 1846. i 1852, a jedino je pouzdan podatak da je umro 2. februara 1934. godine, i da je sahranjen na Kamičkom groblju u Šapcu, uz pratnju predsednika opštine Petra Grozdića, 20 sveštenika, 40 muzičara i velikog broja građana, o čemu je izvestila tadašnja štampa.

U svom životu Andolija je imao samo dve muzičke družine: u prvoj je ostao 16 godina, a u drugoj 34. Svirao je knezu (potonjem kralju) Milanu Obrenoviću, na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a zatim i kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću. U poznatim beogradskim kafanama “Dardaneli”, “Evropa”, “Ruski car” i “Kolarac” su ga slušali Nikola Pašić, Jovan Ristić, Gligorije Giga Geršić… Gostovao je u Sofiji, Pešti, Bukureštu…

Dragan Petrović beleži da je Andolija svoju prvu gramofonsku ploču snimio u Sarajevu 1907. godine. Nemački inženjer Franc Hampe snimio je za firmu „Zonofon rekord“ ukupno 27 njegovih pesama, među kojima su: „Hajd na vojnu“, „Magla pala“,„Što se sjaji na sred Sarajeva“, „Hajde u gori beli dvori“, „Oj devojko dušo moja“, „Za tobom srce žudi“, „Šano dušo“, „Po livadi pada rosa“, „Tišina nema vlada svud“, „Oj devojko što me moriš“, „Duva vetar“, „Otkad si me ostavila“, „Što god ima od potiše sela“, „Hajduk Veljko“,„Ne stoj Rade“, „Sinoć mi dragi dolazi“, „Dodirni rukom žice“, „Hajde dragi da ašikujemo“…

Kada je u Mostaru, pred Veliki rat, Andolija zapevao tada veoma popularnu pesmu „Avaj Bosno, sirotice kleta“, austrougarske vlasti su ga sa celom družinom uhapsile i proterale u Srbiju. Tom prilikom im je rekao: „Pesma ne ubija nikog, brate“.

„U (Velikoj) Kikindi mu je bilo naređeno da plakat štampa na mađarskom jeziku i da peva samo umetničke pesme. Andolija je plakat štampao ćirilicom i pred dupke punom dvoranom peveo rodoljubive pesme. Još za vreme koncerta uhapsili su ga žandarmi i okovanog sproveli kroz redove publike, a potom proterali u Srbiju“, prenela je tadašnja srpska štampa.

Prvi svetski rat Andolija je proveo u logorima Arada i Cegleda. Posle rata, zauzeti svakodnevnim problemima, Šapčani su počeli da ga zaboravljaju. Živeo je usamljen i bolestan, gotovo na ivici bede, u svojoj trošnoj kućici. Grupa sugrađana pokrenula je inicijativu da mu se dodeli priznanje za njegov patriotski rad (ispoljen kroz pesmu), pa je 1930. godine odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena. Međutim, bio je već toliko siromašan da nije imao para da plati ordensku taksu.

Andolijina kuća na Bairu

Poslednji javni nastup Vase Stanovića Andolije, koji je ovaj nadimak dobio po krupnom komšiji mesaru sa Baira, organizovala je Šabačka narodna knjižnica i čitaonica 1933. godine. Na programu su bila dela Mokranjca, Dvoržaka i Manea, a nastupio je i poznati pevač Milan Timotić Bata. „Kroz pesme koje su nestale sa onim decenijama u kojima je živeo stari Andolija, mi ćemo moći da uočimo razliku između dva doba: vremena sevdaha i današnjice koja se kreće u začaranom krugu šlagera i klasičnih dela“, navedeno je u pozivu organizatora.

Pred kraj Andolijinog života, njegov portret sa violinom je uradio šabački slikar Stevan Čalić. Zdravstveno stanje mu se ubrzo pogošalo, pošto ga je prolaskom kroz jedno od dvorišta (koja su vodila ka centru), ujeo komšijski pas koji je bio na dugačkom lancu. „Sa tom nogom se zlopatio, vukao po bolnici i najzad umro. Sklopio je oči ostavljen, sav skrhan, zaboravljen, sveo. Žalio se na one koji su došli da dalje pronose glas šabačke pesme: sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu“, zapisao je novinar tadašnjeg „Podrinskog vesnika“.

U Ulici Janka Veselinovića i dalje postoji trošna kućica u kojoj je živeo Andolija. Šabački Slavuj je od potomaka imao sina i dve ćerke — Jelku i Stanu. „Sećanja na jedinog sina i Stanu nestadoše u zaboravu, dok je Jelka, prema podacima sa Andolijinog spomenika, živela 80 godina, od 1882. do 1962.“, zapisao je Branko Šašić. Poštansko sanduče ispred kućice na Bairu kazuje da na ovoj adresi još stanuje neko od Stankovića.

Naživela je Andolijina kućica i sve nekada poznate šabačke kafane, čiji je broj između dva rata ponovo rastao i popeo se čak na 130. Početkom ovog veka, tranzicija je nemilosredno obrisala poslednje od njih: „Zeleni venac“, „Šaran“, „Grand“, „Port Said“, „Kasinu“, „Ženevu“, „Točkonju“, „Čiviju“… Neke od njegovih pesama i danas su aktuelne: „Siđi mi draga, siđi“, „Raskopčaj tesan jelek“, „Ti sad spavaš, zlato moje“, „Angelina, bela Grkinja“, „Pijem, pijem“, „Mali pijac“, „Jeleno momo, Jeleno“, „Đaurko lepa“, „Rod rodila kruška ranka“…

Lako do rehabilitacije, dug put do nekretnina

Posted on by Miroljub Mijušković

Nikola Despotović iz Šapca prvi je rehabilitovan u Srbiji, ali njegova konfiskovana imovina ni do danas nije vraćena nasledniku

Trgovca iz Šapca Nikolu Despotovića (1893 – 1943) u logor su terali i tamničili Nemci, ubili četnici, a komunisti su ga po dolasku na vlast proglasili za „narodnog neprijatelja“ i oduzeli mu svu imovinu. Nikola je 2006. godine rehabilitovan – bila je to prva pravosnažna rehabilitacija u Srbiji, o kojoj je „Politika“ izvestila na naslovnoj strani – ali nekretnine Despotovića u centru grada ni do danas nisu vraćene njegovom nasledniku.

Nikola Despotović

„Posle četnika – partizana, postali smo žrtve i demokrata, koji su obećavali da će istorijske nepravde biti ispravljene čim oni budu došli na vlast. ‘Sve će vam biti vraćeno’, govorili su ovde, u Šapcu, dok su skupljali potpise protiv Miloševića. Od tada je skoro pa dve decenije, a ja sam i dalje prinuđen da se potežem po sudovima, ogorčen je Nikolin sin, istaknuti glumac Slobodan Despotović.

Sagovornik „Politike“, koji je kao sin „narodnog neprijatelja“ mnogo propatio i u profesionalnom životu, u rodnu kuću u Masarikovoj ulici broj 4 ulazi kao podstanar. I to u njen dvorišni deo, dok za lokal u prizemlju i stan na spratu i dalje važi zaključak Sreskog suda od 17. aprila 1946. kojim je porodici ostala bez ičega.

Kuća Despotovića je sagrađena novcem od miraza Nikoline supruge Mileve – Mice, sa kojom se on oženio 1926. po završetku Trgovačke akademije. Porodica je do rata stekla i vilu i imanje u obližnjem Jevremovcu. Prilikom kaznene ekspedicije u jesen 1941. zbog neuspelog pokušaja oslobađanja Šapca, nemački vojnici su spalili njihovu vilu u ovom prigradskom naselju.

„Iz štampe ovih dana saznajemo da je zemlja u Vojvodini vraćena i naslednicima aktivnih pripadnika okupatorske vojske, i to ne malom broju njih“, podseća naš sagovornik na drastičnu razliku sa njegovim slučajem.

Nikolinoj udovici, kojoj su nove vlasti oduzele i sva građanska prava, jedino je bilo dozvoljeno da sa decom, Slobodanom i Marijom, živi u dve sobe u dvorišnom delu, i to do preudaje ili smrti. Brat i sestra su do punoletstva mogli da koriste i po jedan hektar obradive zemlje u Jevremovcu.

Po usvajanju Zakona o rehabilitaciji, Slobodan i Marija podneli su zahtev Okružnom sudu za brisanje ljage sa očevog imena. U toku procesa, sudsko veće kojim je predsedavao Gojko Lazarev, saslušalo je svedoke koji su potvrdili da Nikola nije bio pripadnik ni jedne političke partije pre, a ni tokom Drugog svetskog rata, kao i da je 1941. sa mnogim Šapčanima bio oteran u zloglasni logor u sremskom selu Jarak. Kasnije, kao taoca, Nemci su ga i više puta zatvarali.

„Zatekao sam se u selu Maovi, kada je naišla jedna grupa ljudi sa konjima i kolima, koji su pevali četničke pesme. Sa njima je bio i civil vezan žicom. Nisam ga poznavao, ali je jedan od prisutnih, stariji čovek Čedomir Pavlović, to prokomentarisao rečima: ‘Odvedoše gazda Nikolu Despotovića kod Mine kaluđera da ga ispovedi’. Shvatio sam da to znači da će vezanog čoveka likvidirati, pošto je kaluđer Mina bio četnik“, ispričao je svedok, nekadašnji partizan Borivoje Savić, koji je na Sremskom frontu ostao invalid.

Slobodan Despotović

„U avgustu 1943. četnici su tražili da im otac pošalje veliku sumu novca, što on nije bio u mogućnosti. Ubrzo potom, kada je pošao da obiđe imanje u Jevremovcu, presrela ga je takozvana „leteća trojka“. Odveli su ga u mesto Bobija na Ceru, gde su ga izboli noževima i preko tela nabacali granje. Pošto se pričalo gde je ubijen, majka je tamo 1945. pronašla kosti, žicu i deo rukava od košulje, po čemu ga je prepoznala“, priča nam Slobodan.

„Nikola Despotović nije bio narodni neprijatelj, već civilna žrtva rata, a ova kvalifikacija bila je rezultat samovolje sistema vlasti, i potrebe da se stvore uslovi za oduzimanje imovine. Iz spisa se vidi da nikakav postupak protiv njega nije vođen, već je samo od strane Gradskog narodnog odbora u Šapcu predloženo da se njegova imovina konfiskuje“, navedeno je u odluci sudskog veća o rehabilitaciji.

Trgovinska firma „Nama“, koja je u prošlom veku dobila na korišćenje njihov lokal, a stan na spratu čak uspela da uknjiži kao sopstveni, pokušala je da obe nekretnine proda pre sudske odluke o rehabilitaciji, što su Despotovići jedva uspeli da spreče. U sporu koji sada vodi, Slobodan ukazuje da opština nije imala pravo da menja njihov stan za drugu nekretninu „Name“ (u tranziciji dobila privatnog vlasnika), jer je konfiskovana imovina mogla biti preneta isključivo u vlasništvo države.

Marija Mara Despotović, koja je do penzije radila kao službenica sudske uprave u Šapcu, nije doživela da vidi rešenje o vraćanju oduzete porodične imovine. Preminula je na Mitrovdan 2010. godine, pa je Slobodan nastavio da se  sam bori.

„Kuću i kućište mi ne otimaju ni Amerikanci, ni Arnauti, već mi otimaju Srbi. To je moja najveća bol“, ističe Slobodan Despotović.

Oduzeto i 70 ari u centru Šapca

Slobodan Despotović restitucijom potražuje i oko 70 ari u najstrožem centru grada, ekspropisanih bez nadoknade od njegove bake po majci Marije Mare Kovačević. Zemljište se nalazi iza stambene zgrade koja je podignuta u Gospodar Jevremovoj ulici, na mestu nekadašnje kuće Pop-Luke Lazarevića, Karađorđevog komandanta Šapca. Na njemu je javni parking sa kojeg već nekoliko godina prihod ubira grad. Na placu nalazi se i košarkaško igralište, koje je kao i parkiralište podignuto u toku sudskog spora i restitucije. Gradska uprava se protivi vraćanju ove imovine i pred Despotovićem je još jedan dug proces.

Šapčani zbunjeni „tumbanjem“ ulica

Posted on by Miroljub Mijušković

Gradske vlasti ukidaju jedan pravac u Sremskoj i najavljuju pretvaranje kolovoza na desnom delu Trga đačkog bataljona u pešačku zonu

Prilično dugo su se Šapčani pitali šta se dešava sa Sremskom ulicom u centru grada, zašto je u poznu jesen raskopan kolovoz i kakvo je to neobično suženje na raskrsnici sa Trgom đečkog bataljana, koje se proteglo i preko postojećeg pešačkog prelaza. Enigmu je razrešio gradonačelnik Nebojša Zelenović, izjavom da „rekonstrukcija Sremske podrazumeva prepakivanje kocke i uređenje saobraćaja u tom delu grada“. Glavna gradska urbanistkinja Katarina Dubljanin potom je potvrdila da će ova, do sada dvosmerna ulica postati jednosmerna.

– Na ovaj način će biti smanjen intenzitet saobraćaja i obezbeđeno više prostora za kretanje trotoarom, naglasila je Dubljanin.

Nije prvi put u poslednjih nekoliko godina da ulice u Šapcu menjaju smerove i da se parking mesta tumbaju. Ukidanjem jednog pravca u Sremskoj, dosadašnja mesta za automobile sa obe strane, koja su zauzimala i deo trotoara, biće spuštana na jednu stranu kolovoza. U istom delu grada, prethodno je zatvoren i jedan pravac u ulici Kneza Mihaila, koja se u obliku malo iskorivljenog ćiriličnog slova „P“ pruža oko teniskih terena i gradskog parka.

„Čivija“ je, međutim, da se ovom ulicom automobilom ne može doći sa jednog kraja na drugi, a da se ne napravi saobraćajni prekršaj za koji se oduzima „vozačka“, jer je dozvoljeni smer u oba kraka od severoistoka ka jugozapadu. Jedini ulaz u Knez Mihailovu je na sredini gornjeg dela „P“ iz prolaza koji vodi u ulicu Janka Veselinovića, pa građani koji kolima dolaze iz pravca Biblioteke, Bolnice, Živinarnika, Kamenjaka, Čavića… moraju praktično da naprave krug oko celog grada. „Ko razume, shvatiće“, komentarišu Šapčani.

Prilično negodovanje građana, sudeći po društvenim mrežama, izazvala je i najnovija izjava glavne urbanistkinje Dubljanin da radovi u Sremskoj predstavljaju tek početak velikog projekta na (graničnom) Trgu Đačkog Bataljona, koji se sa dve jednosmerne ulice u suprotnim smarovima pruža od gradske Tržnice u samom centru do takozvanog Velikog parka.

– Prošle godine je usvojen plan detaljne regulacije Centar 1-2, kojim je planirano da se zatvori za saobraćaj ulica koja sa desne strane (gledano od centra) prolazi pored Tržnice, i da na taj način ona postane pešačka. Ustvari, povezujemo Trg i park u jednu veliku pešačku zonu. To je ideja tog plana i tog projekta, koji sad dalje razrađujemo, i nadam se da će sledeće godine biti realizovan, izjavila je urbanistkinja Dubljanin za lokalnu TV.

Centar grada će, prema njenim rečima, biti oslobođen od automobila, biće više mesta za pešake i bicikliste, a stanari neće izgubiti parking mesta.

„Da li oni misle da će se dostavu osnovnih životnih namirnica za Tržnicu, ali i ostale radnje u zanatskom centru obavljati avijacija pomoću padobrana I svi ćemo da šetamo, a stanari iz okolnih zgrada moći će svoje automobile da parkiraju na Starom gradu na Savi ili gde je nekad bilo vašarište“. „Saobraćajna katastrofa već vlada u gradu, a šta će tek biti?” „Bruka i sramota. Nama sa leve strane Trga da naprave dvosmernu ulicu. To je krajnji bezobrazluk.“ „Još da nam daju i te leteće automobile i milina“, samo su neki od brojnih komantara koji pljušte na internetu.

Pobunu javnosti, pre nekoliko godina, izazvalo je i spuštanje parking mesta sa prilično prostranih trotoara na obe strane kolovoza Karađorđeve ulice, takođe u centru. Vozila se sada jedva mimoilaze, što stvara priličnu gužvu na raskrsnicama sa bočnim ulicama, a zbog opasnosti da vozači od parkiranih automobila na vreme ne uoče decu koja prelaze kolovoz ispred Osnovne škole „Janko Veselinović“ i protesta roditelja naknadno su urađena pešačka „poluostrva“.

Pre dve-tri godine i ulica Kralja Aleksandra, koja ide od centra prema Savi, od dvosmerne je postala jednosmerna. U oba pravca mogu da saobraćaju samo biciklisti (!), za koje su na obe strane kolovoza obeležene trake, pri čemu se između desne i trotoara nalaze parking mesta. Dugo je trebalo da se vozači naviknu na saobraćajnu konfuziju, a jedan biciklista je na nesreću izgubio život. Sada se najvljuje da će Kralja Aleksandra ponovo biti dvosmerna.

„Nije tačno da neće biti manje mesta za parkiranje. Pošto će Kralja Aleksandra biti dvosmerna bez parkinga, biće ukinuto 37 mesta, s tim da će se parking od 25 mesta uraditi na mestu bivšeg čardaka. Naravno da će stanari u okolnim zgradama imati problem, jer se u blizini nalaze i vrtić i katastar…Zatvaranje dela kod Tržnice i pretvaranje Sremske u jednosmernu će napraviti dodatan pritisak“, izračunao je jedan sugrađanin.

Kako su se zagubili stanovi u Šapcu

Posted on by Miroljub Mijušković

U evidenciji grada, prema nalazu DRI, na kraju 2015. godine je bilo 72 stana, a sa 31. decembrom ove biće ih 38 – Deceniju i po nije utvrđivan niti naplaćivan zakup

Gde se nalaze 72 stana u Šapcu kojima gazduje gradska uprava, a za njih ne naplaćuje zakup, što je utvrdila Državna revizorska institucija? U kakvom su stanju, kolike su kvadrature, ko u njima živi, i konačno – ko je odgovoran za kršenje Zakona? Na ova pitanja, više meseci, od obelodanjivanja izveštaja DRI, odgovore traže i opozicione političke stranke i mediji. I na poslednjoj sednici lokalnog parlamenta, vladajuća koalicija predvođena strankom Zajedno za Srbiju (ZZS), odbila je predlog opozicije da se rasprava na neugodnu temu uvrsti u dnevni red.

Nešto se, ipak, delimično saznalo, jer je gradska uprava od Skupštine grada (u ponedeljak) tražila i dobila saglasnost da proda jedan od spornih stanova – od 51 kvadrat u Ulici Jove Kursule 4, kao i poslovni prostor iste površine u Karađorđevoj 5, obe nekretnine u strogom centru.

„Grad Šabac, od 2001. godine, nije utvrđivao niti naplaćivao zakup stanova kojim raspolaže, a prema poslovnim knjigama, na dan 31. decembra 2015. u evidenciji ima 72 stana, koja se koriste bez plaćanja zakupa, što je suprotno članu 49. stav 3. Zakona o budžetskom sistemu“, navedeno je na 29. strani izveštaja DRI o reviziji završnog računa budžeta i pravilnosti  poslovanja grada Šapca.

U toku revizije, kaže se dalje u izveštaju DRI, Odeljenje za finansije je dopisom od 15. avgusta 2016. obavestilo lica koja koriste stanove o iznosu obračunate zakupnine. Grad Šabac je naveo da je izvršio usaglašavanje zaključenih ugovora o otkupu stanova sa knjigovodstvenom evidencijom i utvrdio da od 72 stana treba da isknjiži 10 s obzirom da su zaključeni ugovori o otkupu, a da je pet stanova koje ima u evidenciji srušeno. Navedeno je da su poslati pozivi licima koji se vode u evidenciji „kako bi se identifikovali― i zaključili ugovore o zakupu stana“.

Odgovarajući na prozivke odbornika SNS, načelnik gradske uprave Milan Vasić je na sednici Skupštine saopštio da je Grad zaključno sa 31. decembrom 2017. godine u evidenciji imao 48 stanova, od kojih su 23 u zakupu osoba čija imena ne može da kaže, da je pet stanova dato Centru za socijalni rad, da je sedam bez ugovora o zakupu, jer su neki u postupku restitucije, a neki u sporu pred Upravnim sudom, da su tri strana prazna i da je deset u postupku otpisa. Obzirom da će deset stanova biti otpisano, Grad će na kraju 2018. godine imati na evidenciji 38 stanova.

„Sve su to stanovi od 10 do 46 kvadrata. Grad je od zakupa u 2018. godini ukupno prihodovao 808.384 dinara“, naveo je Vasić, izvinjavajući se javnosti što je u ranijim medijskim izjavama sporne nekretnine nazvao „udžericama“.

„Vi ste svetski šampioni! Za tri godine ste izgubili skoro polovinu stanova: od 72 koliko je bilo na kraju 2015. na kraju 2018. će biti 38. Gde nestadoše 34 stana! Da li ste ih dali sportskim klubovima, da li ste ih prodali… Šest meseci krijete informaciju gde su stanovi koje je pronašao revizor, ko u njima živi, da li se naplaćuje zakup…“, naglasio je šef odborničke grupe SNS dr Aleksandar Pajić.

Naprednjaci su ekspresno preračunali ukupnu naplaćenu zakupninu u visinu prosečne kirije i došli do podatka da je to 2.900 dinara mesečno po stanu!

– Niko ništa nije oteo. Pogrešno knjiženje traje nekoliko godina, i posle upozorenja revizora rešili smo da stvari isteramo na čistinu. Isknjiženi su oni stanovi koji ne postoje ili su razmenjeni pre 30 godina. Slažem se da je zakupnina mala, ali je ona određena Zakonom. Zato, kada se dokopamo nekog stana iz te mase, trudimo se da ga prodamo, jer je to racionalnije, rekao je gradonačelnik Nebojša Zelenović.

Vladajuća većina izglasala je predlog da budu otuđeni i stan u Jove Kursule i poslovni prostor u prizemlju zgrade u Karađorđevoj, koji se nalazi odmah uz zdanje Eparhije šabačke, a u kojem je donedavno bila Turistička organizacija Šapca. U obrazloženju je navedeno da je odlukom o budžetu, kao prihod grada, planiran i prihod od prodaje nepokretnosti u javnoj svojini.

Da li se opozicija odlučila na ulicu

Posted on by Miroljub Mijušković

Sve češći pozivi lidera stranaka opozicije na nasilno preuzimanje vlasti u Srbiji

Nebojša Zelenović za govornicom
Aleksandar Pajić za govornicom
Odbornici Skupštine grada

Gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović, koji je trenutno predsedavajući Saveza za Srbiju, juče je sa govorice Skupštine grada više puta pozvao građane da se 22. decembra okupe u što većem broju u Beogradu, kako bi srušili „režim Aleksandra Vučića, koji urušava temelje ovog društva“.

„Videćete koliko će ljudi biti u subotu u Beogradu, a onda i u celoj Srbiji. Vi to ne možete da sprečite“, izgovorio je Zelenović na sednici lokalnog parlamenta koju je direktno prenosila ovdašnja RTV Šabac.

Iako je na dnevnom redu bila rasprava o predlogu budžeta za 2019. godinu i novom zaduživanju grada, obraćanje Zelenovića, čija stranka Zajedno za Srbiju (ZZS) predvodi akuelnu vladajuću koaliciju u Šapcu, uglavnom se odnosilo na kritikovanje republičke vlasti, predsednika Srbije i preksinoćna dešavanja na lokalnim izborima u Lučanima.

„Ovakvih izbora više neće biti u Srbiji. Ovakva Srbija ne može da ostane. Budućnost ove zemlje je na ulici i to će se videti u subotu. Lično ću se postarati da se greške 6. oktobra ne ponove, kada se dokopamo prilike da o tome odlučujemo. Lično ću od suda tražiti da procesuiraju sva vaša nepočinstva i zlodela. Neće više biti ovakvih ljudi“, zapretio je juče Zelenović.

Šabački gradonačelnik je juče optužio predsednika Vučića, nazivajući ga „diktatorom“, da je „lično zabranio projekat rekonstrukcije šabačke bolnice,“ a što je Zelenović „saznao iz vrlo poverljivih izvora!“

Odbacujući sve optužbe gradonačelnika, i demantujući bilo kakvu ulogu Aleksandra Vučića u slučaju šabačke bolnice, šef odborničke grupe Srpske napredne stranke (SNS) dr Aleksandar Pajić je podsetio da je SNS u Lučanima dobila 68 odsto glasova, a koalicija stranaka koju predvodi Zelenović svega 9 odsto, i pitao ga da li je njegova ozlojeđenost „posledica frustracije zbog takvog rezultata.“

Posle novog Zelenovićevog javnog poziva građanima da se okupe na subotnjem protesu u Beogradu, Pajić je zatražio reč i sa govornice se takođe obratio Šapčanima.

– Sada su svi čuli da Zelenović ne priznaje izbore, svi su čuli da poziva na promenu vlasti na ulici. Ako hoćemo tako, onda pozivam sve građane Šapca da se u subotu, 22. decembra okupimo na platou ispred gradske uprave, istakao je šef odborničke grupe SNS.

– Jedva čekam da organizujete te proteste u Šapcu. Ja, tamo u Beogradu, protiv Vučića, a vi ovde protiv mene. Jedva čekam, uzvratio je Zelenović.

Obzirom da je šabački gradonačelnik više puta „prozvao“ državnu sekretarku MUP-a Dijanu Hrkalović da je dan ranije bila u Lučanima, odbornici SNS su pitali Zelenovića – a šta je on toga dana radio na lokalnim izborima u Lučanima?

Vladajuća koalicija predvođena ZZS usvojila je juče šabački budžet za 2019. godinu u iznosu od 4,13 milijardi dinara (preko 37 miliona evra), za koji je rečeno da je razvojni, jer su ukupno planirana sredstva za investiciona ulaganja 1,17 milijardi dinara ili 28,4 odsto rashoda.

Opozicija je žestko kritikovala predlog novog budžeta, ističući da gotovo ništa od obećanih investicija prošle i prethodnih godina nije urađeno, a grad se još dodatno zadužio za 840 miliona dinara.

Većina u gradskom parlamentu juče je odlučila i da se Šabac u 2019. godini kod poslovne banke ponovo dugoročno zaduži 470 miliona dinara. Ovako dobijena sredstva, kako je navedeno u obrazloženju odluke, biće utrošena za rekonstrukciju naselja Benska bara, izgradnju saobraćajne infrastrukture i rekonstrukciju Doma vojske.

Mlađani genijalac Dušan Beguš

Posted on by Miroljub Mijušković

Učenik iz Šapca se sa Međunarodne juniorske naučne olimpijade u Bocvani vrati sa bronzanom medaljom – Na 71 takmičenju 64 prva mesta

Profesori ga u šali zovu „tri u jedan“ – Tesla, Pupin, Milanković – a on za sebe ozbiljno kaže da je original – Dušan Beguš. Ovaj mladi Šapčanin, učenik prve godine Matematičke gimnazije u Beogradu, vratio sa sa upravo završene 15. Međunarodne juniorske naučne olimpijade u Bocvani, sa bronzanom medaljom. Šestočlana ekipa Srbije u kojoj su još bili i Nikola Spasić iz Aranđelovca, Aleksa Đorđević i Luka Carević iz Niša, i Aleksa Sotirov i Nevena Stojković iz Beograda zauzela je treće mesto.

Takmičenje mladih genijalaca u znanju iz fizike, hemije i biologije u ovoj južnoafričkoj državi trajalo je od 2. do 11. decembra, a za medalje se borilo 300 predstavnika iz 50 zemalja. Obzirom na konkurenciju iz gotovo čitavog sveta, a posebno Rusije i Kine, prema čijem školskom sistemu su bili postavljani kriterijumi ovogodišnje naučne olimpijade, naša ekipa ostvarila je izuzetno vredan, gotovo neverovatan  rezultat.

– Posle državnog takmičenja iz fizike, nas dvadesetoro učenika (tada osmog razreda) sa najviše poena se plasiralo na srpsku Fizičku olimpijadu. Potom je za desetoro najboljih bilo održano izborno takmičenje za Međunarodnu olimpijadu, na kojem nam je pored fizike bilo dodato i gradivo iz hemije i biologije. Praktično, tokom cele godine smo se pripremali, ali je pravi finiš usledio poslednja dva meseca kada se konačno znao sastav ekipe, objašnjava za naš list mlađani Beguš.

Srpska ekipa je do dalekog odredišta stigla bez problema. Na aerodromima nije bilo gužvi, pa se putovalo i udobno i brzo. Pokazalo se to kao veoma značajno, jer su sačuvali energiju za takmičenje na kojem je trebalo biti maksimalno koncentrisan, pružiti vrhunsko znanje, ali i pokazati praktične veštine.

– Takmičenje je bilo iz tri dela: testovi sa mnogo skrivenih zamki, teoretski blok sa zadacima i eksperimentalni u kojem su učestvovale ekipe sa po tri učenika. Ja sam radio hemiju i pomogao biologiju, a dvojica mojih drugova iz razreda u Matematičkoj gimnaziji fiziku i biologiju. Iako smo svi mi u neku ruku individualci, dobro smo se uklopili. Nije se smelo gubiti vreme, a kontrole su bile rigorozne. Vrednovano je čak i koliko su uredno bili ostavljeni uređaji i radno mesto posle završenog zadatka, navodi naš sagovornik.

Dušan Beguš je u Šapcu pohađao Osnovnu školu Nikolaj Velimirović“. Kaže da je zahvalan bivšim nastavnicima koji su mu ulili početno znanje i otškrinuli vrata nauke. Na testu u Bocvani, u jednom trik-pitanju setio se odgovora koji je čuo od svog nastavnika tehničkog još u petom razredu. Otac i majka su mu poznati i šabački profesori matematike Draško i Zorica Beguš, koji predaju u Gimnaziji. Zorica smatra da je takmičarski gen Dušan „povukao“ od oca koji je baš aktivan šahista u Šabačkom šah-klubu.

– Izuzetnu zahvalnost dugujemo i profesorima: Jeleni Palinkaš (biologija), Goranu Stanojeviću (fizika) i Vladimiri Hrepić (hemija), koji su Dušana pripremili za olimpijadu u Bocvani. Ove pripreme i put u Afriku finansirao je grad Šabac, što je takođe bila ogromna pomoć – ističe Zorica Beguš.

Da li se postavljalo pitanje Dušanovog odlaska na Međunarodnu naučnu olimpijadu, što se u mnogim sredinama često nameće kao veliki problem? Predsednik Skupštine grada Nemanja Pajić kaže da je za pripreme i takmičenja darovite dece uvek bilo i da će uvek biti novca u šabačkoj kasi. A ime Dušana Beguša, ističe, itekako mu je poznato, pošto se prethodnih godina stalno nalazilo u vrhu spiska učenika koje grad daruje na Vidovdan zbog izuzetnih rezultata.

Kako ga i ne bi zapamtio, kažemo mi, kada je Dušan Beguš, u periodu od petog do osmog razreda osnovne škole, učestvovao na 71 takmičenju svih nivoa i osvojio 64 prva mesta!

Zahtevno takmičenje

– Dušan je u svemu izuzetan i raduje me što je postigao ovako veliki uspeh. Ovo takmičenje je izuzetno zahtevno, zadaci su vrlo primenljivi u životu, a od takmičara se traži da znaju da vrednuju podatke, što nije naročito prisutno u našem školstvu. Vredno smo radili, morali smo da pređemo i srednjoškolsko gradivo, čak i deo onog koje je predviđeno za fakultet, ali sa Dušanom to nije bio nikakav problem – kaže Jelena Palinkaš.

U Šapcu još važe stari komunistički zakoni

Posted on by Miroljub Mijušković

Iako kuća u centru grada nikada nije pravosnažno konfiskovana državljaninu SAD Dragutinu Popoviću, šabačke vlasti je uknjižile 2003. godine i sada je prodaju

Kad je američki ambasador Kajl Skot, sredinom prošlog meseca u šabačkom Kulturnom centru, prisustvovao otvaranju izložbe posvećene kraju Velikog rata, verovatno mu niko od gradskih zvaničnika nije rekao da ga samo zid deli od kuće državljana SAD – Radeta i dr Ljubice Popović, naslednika nekadašnjeg šabačkog advokata i rezervnog oficira Dragutina D. Popovića (1900–1975), građanina SAD od 1945. Malo je verovatno i da su se gostu „pohvalili“ da su deo kuće prodali, kao i da isto nameravaju sa drugim, uprkos tome što su ih Popovići na vreme upozorili da na to nemaju pravo, a zatim i podneli tužbu protiv grada.

Priča o Popovića kući u Gospodar Jevremovoj ulici, u srcu Šapca, samo ovlaš liči na druge u procesima restitucije. Njena specifičnost je riplijevska, jer – verovali ili ne – lokalna vlast se 2003. godine, i to posle takozvanih demokratskih promena, pozvala na davno ukinute komunističke zakone o konfiskaciji i nacionalizaciji, i izdejstvovala da, u tadašnjem Opšinskom sudu u Šapcu, 1992. godine već proglašeni i upisani naslednici Dragutina Popovića, budu izbrisani iz zemljišnih knjiga, i umesto njih uknjižen grad.

Glavni pretres pred Višim sudom u Šapcu, po tužbi Radeta i dr Ljubice Popović, koje zastupa advokat Nevenka Savić, u utorak 11. ovog meseca nije održan, iako su se pozivu uredno odazvali i ona i zastupnica grada, pravobranilac Valentina Lovrin Jevtić. Razlog za odlaganje bio je izostanak postupajućeg sudije Milane Živanović. Tužba Popovića protiv grada podneta je 17. jula prošle godine, ali proces praktično nije ni krenuo, jer se sud u međuvremenu uglavnom bavio formalnim razlozima: pravobranilac je osporavala validnost ovlašćenja koje su oni dali zastupnici!

Nikada nisu primili rešenje

Bivši oficir Dragutin Popović, koji se iz zarobljeništva u Nemačkoj nije vratio u Titovu Jugoslaviju, već se nastanio nedaleko od Vašingtona, u gradu Betesda u američkoj saveznoj državi Merilend, gde mu se kasnije pridružila supruga Ivana sa decom, nikada nije bio proglašen narodnim neprijeteljem, niti je bio osuđivan. Kao „odsutnom“, njegova polovina kuće u Gospodar Jevremovoj stavljena je pod sekvestar (privremeno oduzimanje uprave), na osnovu Zakona o konfiskaciji, ali pravosnažno rešenje o trajnom oduzimanju nije doneto.

Vlasnik druge polovine bila je Ivana, kojoj su nove vlasti ostavile jedan dvosoban stan, dok su ostatak nacionalizovale. U spisima, međutim, nema izvornog akta o oduzimanju njene imovine „zbog viška stambenog prostora“, već se o tome saznaje posredno, preko „trostruke“ promene rešenja. Prve od 13. septembra 1960, druge od 12. decembra iste godine i treće od 15. oktobra 1962. (u kojoj se tek pominju prva i druga), a koju je kao jedini dokaz o nacionalizaciji grad ponudio sudu.

Dragutin Popović iz grada na levoj obali reke Potomak u Merilendu, vodio se u zemljišnim knjigama kao vlasnik polovine kuće u Šapcu do ostavinske rasprave 1992. godine, kada je njegova imovina podeljena ravnopravno na suprugu Ivanu, sina Radeta i ćerke Ljubicu i Ružicu, što je 20. aprila utvrđeno rešenjem Opštinskog suda. Dva dana kasnije, sud je naslednicima dozvolio upis svojine na polovini kući i upis prava korišćenja parcele, što su oni i učinili.

Iako je Zakonom o nacionalizaciji najamnih zgrada i zemljišta, građevinsko zemljište u državi još 26. decembra 1958. godine prešlo u društvenu svojinu, zamenik opštinskog javnog pravobranioca Nataša Stepanović je tek 11. decembra 2002. godine podnela Opštinskom sudu zahtev da se parcela broj 509 od 1166 kvadrata (pod kućom i dvorište), koja je bila u svojini Dragomira i Ivane Popović, prenese u vlasništvo Republike Srbije, a da se kao korisnik upiše opština Šabac, uz obrazloženje da „rešenje o nacionalizaciji do danas nije realizovano“. Istog dana sudija Slavka Milisavljević-Stojčić je donela rešenje kojim je dozvolila uknjižbu.

Nedugo, 6. februara 2003. godine, pravobranilac Lovrin Jevtić je istom sudu uputila zahtev za dopunu tog rešenja, kojim je tražila da se „sprovede i rešenje o nacionalizaciji od 15. oktobra 1962, a koje se odnosi na nacionalizaciju zgrada na pomenutom zemljištu“, što je sudija Milisavljević-Stojčić sutradan dozvolila. Iako se navedeno rešenje ticalo samo (sada već pokojne) Ivane, umesto nje, ali i Dragutina „pravo korišćenja na zgradi“ preneto je na opštinu Šabac. Niko od Popovića iz Betesda u Merilendu nova rešenja nije primio.

„Odluka suda iz februara 2003. o brisanju Dragutina Popovića nema nikakvo dejstvo, jer u to vreme on nije bio upisan kao nosilac prava na spornoj nepokretnosti, već su to bili njegovi naslednici“, tvrdi zastupnica Savić.

„Potpuno je beznačajna činjenica da se tužioci pozivaju da su pravo svojine stekli od svog pravnog prethodnika. Oni su iskoristili činjenicu da rešenje o nacionalizaciji nije bilo sprovedeno, pa je rešenjem o nasleđivanju raspravljana imovina koja nije pripadala ostaviocu u vreme smrti“, odgovara u podnesku pravobranilac Lovrin Jevtić.

Zvanično uknjiženi 1992.

Za pravobranioca je nevažno što protiv Dragutina nije doneto pravosnažno rešenje o konfiskaciji. Kako ističe, „postupak protiv njega nije pravosnažno okončan oslobađajućom presudom, što znači da se nisu stekli zakonski uslovi da se imovina koja je stavljena pod sekvestar vrati sopstveniku“.

„Ovo je obrnuta logika, poput one da protiv Dragutina nije mogao da bude vođen krivični postupak, jer se nikada nije vratio u zemlju, kao i da su pravo na imovinu Popovići trebalo da ostvaruju kroz postupak rehabilitacije. Dragutin i Ivana ni za šta nisu bili osuđeni, pa samim tim ne postoji ni osnov za rehabilitaciju, navodi Savić.

Jesu li stekli zakonski uslovi da grad Šabac proda najvrednije delove sporne kuće – jedan od dva javno ponuđena lokala u prizemlju od 116 kvadrata sa galerijom od 81 kvadrat, odlučivaće sud u daljem postupku. Sazavši za oglas, Popovići su preko punomoćnika podneli tužbu Osnovnom sudu i tražili da se privremenom merom spreči otuđenje, o čemu su obavestili ne samo gradsku komisiju već i sve nadležne notare.

Komisija je ipak 19. jula 2017. odlučila da lokal proda jedinom ponuđaču za 36.654.000 dinara (više od 300.000 evra), a notar je kupoprodajni ugovor overio uz ogradu da je ovaj pravni posao u sporu, o čemu je takođe napravljena i zabeležba u Katarstru.

U međuvremenu, Osnovni sud je ukinuo privremenu meru, koju je najpre bio doneo, a potom se oglasio i nenadležnim. Spor je prenet u Viši sud, koji je prihvatio sumnje grada Šapca u validnost uobičajenih ovlašćenja za zastupanje koje su Popovići poslali iz Merilenda, čak i sumnju da li su uopšte živi, a potom i sumnje u naknadna punomoćja (na srpskom i engleskom i sa vodenim žigovima) dvojice američkih javnih beležnika Ronalda Sinkera i Dejvida Kima.

Ovlašćenja overena u SAD na srpskom i engleskom jeziku

Sudija Milana Živanović je 23. aprila ove godine van ročišta odbacila tužbu Radeta i dr Ljubice Popović, ali je Apelacioni sud njeno rešenje ukinuo i spor vratio na početak. O novotraženoj privremenoj meri još nije odlučivala.

Suđenje Zelenoviću ljulja šabačko pravosuđe

Posted on by Miroljub Mijušković

Dok pljušte međusobne prijave između predsednika suda Milorada Maletića i sudije Biljane Mraović gradonačelnik čeka da proces zastari

Predsednik Osnovnog suda u Šapcu Milorad Maletić podneo je Visokom savetu sudstva disciplinsku prijavu protiv Biljane Mraović, sudije istog suda, zbog povrede načela nepristrasnosti. Višem javnom tužilaštvu u Novom Sadu – Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije, predsednik Maletić je podneo i krivičnu prijavu protiv sudije Mraović zbog primanja mita!

Sudija Mraović podnela je krivičnu prijavu Višem tužilaštvu u Šapcu i Policijskoj upravi u ovom gradu krivičnu prijavu protiv predsednika Osnovnog suda Maletića „zbog ometanja pravde“, o čemu je obavestila i vršioca funkcije predsednika Višeg suda u Šapcu!

U pozadini ovih nesvakidašnjih događanja, koja potresaju šabačko pravosuđe, nalazi se proces gradonačelniku Nebojši Zelenoviću, koga Osnovno javno tužilaštvo tereti za nenamensko trošenje oko pet miliona evra budžetskih sredstava, što je utvrdila Državna revizorska institucija. Sudija Mraović donela je 22. maja oslobađajuću presudu Zelenoviću, koju je Viši sud ukinuo 11. oktobra „zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i bitnih povreda krivičnog postupka“, a onda ga je 15. novembra ponovo oslobodila. I dok pljušte ozbiljne optužbe između predsednika suda i postupajućeg, prvostepenog sudije, jedino zadovoljan je Zelenović, koga tek nešto više od dvadeset dana deli od zastarevanja procesa.

Sudiji Mraović je u decembru 2017., putem kompjuterskog programa dodeljen u rad predmet u kojem je optužni predlog podnet protiv gradonačelnika Zelenovića. Ona je 9. januara zakazala glavni pretres za 20. februar, koji je zbog nemogućnosti branioca da pristupi odložen, pa je novi zakazan za 21. mart. Pretres je potom ponovo odložen, pošto 21. marta nisu pristupili ni okrivljeni, ni branilac, pri čemu su izostanak opravdali. Zelenović je saslušan 18. aprila, a posle izvođenja dokaza 22. maja doneta je prvostepana presuda kojom se oslobađa od optužbe.

„Nakon donošenja presude pojavila se informacija da je ćerka sudije Mraović, koja je po zanimanju vaspitačica, primljena 6. februara 2018. u radni odnos u Predškolsku ustanovu „Naše dete“, u nadležnosti Grada Šapca. Ovu navode sam proverio i utvrdio da su istiniti: ćerka sudije Mraović volontirala je u PU 13 meseci, a 6. februara je primljena u radni odnos na određeno vreme, bez prethodno objavljenog oglasa, a verovatno i bez saglasnosti resornog ministarstva. Po isteku tog perioda, ponovo je primljena u radni odnos, takođe na određeno vreme. Kako je sudija Mraović predmet dobila u decembru 2017, a sudila od februara do maja 2018, to izaziva sumnju da razlozi donošenja oslobađajuće presude nisu bili profesionalni“, navedeno je u prijavama koje je podneo predsednik suda.

– Pitao sam Biljanu Mraović zašto nije podnela zahtev za izuzeće u trenutku kada je njena ćerka zaposlena u gradskoj ustanovi, na što mi je ona odgovorila: „Pa ja bih baš tad htela da sudim. Ima i moja ćerka pravo da radi“. Posle ovakve njene izjave i kategoričkog stava stekao sam utisak da se ništa nije desilo slučajno. Sumnju u ovo produbljuje i činjenica da su se u Osnovnom sudu, po krivičnim prijavama koje je DRI podnela Osnovnom javnom tužilaštvu za isto krivično delo, pored Nebojše Zelenovića, vodili i postupci protiv još dva lica iz Gradske uprava, i oni su okončani osuđujućim presudama – kaže za „Politiku“ predsednik suda Maletić.

– Ukoliko sam nešto pogrešila u procesu protiv Zelenovića, postoji Viši sud da to ispravi. Mislim da nisam, ali zaista nemam pravo da dalje komentarišem prvostepenu presudu. Ono što mogu da kažem, jeste da sam presudu donela za četiri meseca, a da je Višem sudu trebalo četiri da pogleda spise. I sada povika na mene da će proces da zastari. Niko se, takođe, ne pita koliko je vremena trebalo tužilaštvu da podnese optužni predlog. Predsednik sud Maletić me je upozoravao da je „predmet osetljiv i da budem pažljiva, da je o njemu upoznata i ministarka“, a šta je to nego – pritisak. Kada su krenule prozivke po tabloidima, tražila sam da sazove kolegijum suda i da me zaštiti, ali to nije uradio, navodi za naš list sudija Mraović.

Ona kaže da je između prve presude i ponovljenog procesa predlagala predsedniku suda da je izuzme zbog „atmosfere u javnosti, iako za to ne postoji zakonski osnov“, i odbacuje optužbu da je zbog zaposlenja ćerke „prodala obraz“.

– Zar vam ja ličim da imam pileći mozak? Da ne znam da će SNS doći na vlast u Šapcu. Da zbog dva meseca posla na određeno vreme, koje može prestati koliko sutra, pljunem na 32 godine sudske karijere. Nisam se predavala ni kada me je DS razrešila na pravdi boga, kada su iz Tadićevog kabineta tajno slali moju predstavku protiv predsednika tadašnjeg Okružnog suda, pa neću ni sada. Međutim, cenu koju plaćamo moja porodica i ja samo mi znamo. U sudu mi se tek petoro kolega normalno javi, ostali samo klimnu glavom. U parku, kada sam se vraćala kući, čovek sa bicikla me je pljunuo i opsovao „što sam oslobodila Zelenovića“, ističe Biljana Mraović.

– Sudija tvrdi da ne postoje zakonski osnov, a kaže izuzmi me. Ne ide to baš tako, odgovara predsednik suda Milorad Maletić.

Suđenje šabačkom gradonačelniku Nebojši Zelenoviću za nenamensko raspolaganje gradskim budžetom – novac je sa jednih pozicija prebacivan na druge bez odgovarajućih odluka pa čak i dokumentacije – izazvalo je veliku pažnju javnosti. Ne toliko zbog visine eventualne kazne, jer je tužilac tražio novčano kažnjavanje od 300.000 dinara, koliko zbog činjenice da bi pravosnažno osuđujuća presuda (za krivično delo u obavljanju delatnosti) značila i Zelenovićev odlazak iz fotelje.

Gradski odbor SNS je na konferencijama za štampu više puta ukazivao da se zbog sporo vođenih postupaka može dogoditi da proces Zelenoviću zastari 31. decembra ove godine. Ni gradonačelnik nije ostajao dužan, pa je redovno u javnosti optuživao naprednjake da protiv njega „vode montiran proces“, između ostalog i prilikom nedavnog obraćanja u Strazburu. Posle (druge) oslobađajuće presude 15. novembra, sazvao je hitnu preskonerenciju i novinarima lično preneo odluku sudije Biljane Mraović.

Zanimljivo je, međutim, da pisani otpravak presude, iako ga je sudija Mraović brzo uradila, Zelenović nije primio, zbog čega je 30. novembra u Osnovnom sudu ponovo naložena dostava.

Zatureni vekovi Šapca

Posted on by Miroljub Mijušković

Dragoljub, Svetlanka i Ivana Milutinović uspeli da povežu pokidane istorijske niti u nastanku i razvoju grada koji se nekada zvao Mačva, pa Zaslon  

Gravura Šapca iz knjige Hartmana Šedela, objavljene 1493. godine u Ninbergu

Gde se prostirao srednjovekovni Šabac, da li je moguće da su Matija Korvin i Sujelman Veličanstveni, sa svojim silnim vojskama opsedali tek omanju tvrđavu na obali Save, ili je mnogostruko veći grad bio na drugoj, strateški povoljnijoj lokaciji, pitanje je koje je sebi postavio Dragoljub Milutinović Paja, kada se kao mlad arhitekta iz Beograda preselio ovamo. Posle tri i po decenije, Milutinović tvrdi da zagonetka rešena, a istraživanje u koje su se uključili supruga Svetlanka, kustos-istoričar Narodnog muzeja u Šapcu i ćerka Ivana, takođe arhitekta, krunisano je njihovom zajedničkom studijom „Šabački grad tvrđava“, koja je nedavno štampana.

Vredni i uporni, Milutinovići su uspeli da povežu pokidane istorijske niti i potvrde teoriju Matije Katančića (1750 – 1825), kustosa Univerzitetske biblioteke u Pešti, da se iza imena „izgubljenog“ grada Mačva (Macho, Machov), sedišta srednjevekovne Mačvanske banovine, krije kasniji Zaslon, pa Šabac. Najstariji pisani pomen potiče iz mađarskih letopisa 1073. godine (kada su Mađari osvojili i Beograd, a Emerik se proglasio srpskim kraljem), što je gotovo puna četiri veka ranije od 1470. koja je zvanično važila kao godina osnivanja Šapca.

– Štaviše, pišući o gradovima Karla Velikog, direktor arheološkog departmana Etnološkog muzeja u Berlinu prof. dr Karl Šuhart (1859 – 1943) Šabac smešta u gradove desetog veka. Analizirajući organizaciju ovog grada iz „Svetske hronike“ Hartmana Šedela, objavljene 1493. u Ninbergu, profesor Šuhart nalazi da je Šabac (Mačva) identična kopija gradu Karla Velikog Doreštadu u Holandiji. Radilo se o naselju površine blizu 30 hektara, što se može izračunati na osnovu broja objekata i njihove veličine. Bio je to grad ozbiljnih razmera za tadašnju Evropu, kaže za naš list Dragoljub Milutinović.

Direrov savremenik Šedel, bio je jedan od najvećih tadašnjih nemačkih humanista i vlasnik za to vreme velike biblioteke od 200 štampanih i oko 400 rukopisanih  knjiga, koji je sakupio čak 1.809 drvoreza od trećeg veka pa nadalje. Za ilustratore “Svetske hronike” odabrao je Direrovog učitelja Mihaela Volgemuta i njegov pastorka Vilhelma Plejdenvurfa, a ona se pojavila se najpre na latinskom, zatim i na nemačkom jeziku.

Kralj Stefan Dragutin

Jedini grad sa naših prostora u knjizi bio je Šabac. U luksuznom izdanju gravura je čak ručno kolorisana, a takva čast pripala je malom broju gradova, poput Ninberga, Kelna, Minhena, Venecije, Beča ili Rima. Šabac je prikazan kao utvrđeno naselje sa visokim zidovima od isprepletanog pruća i zidom od horizontalnog položenih šiljatih balvana, koje opasuju Sava i  njene otoke.

– Hroničari koji nisu poznavali Šedelovo delo poistovetili su godinu izdavanja knjiga sa nastankom gravure, čime je počinjena ogromna greška. Ako se bolje zagleda, razlika u vekovima je uočljiva, jer je grad sa drvenom ogradom i zašiljenim kopljima mogao da pruži utočište samo krstašima koji su prolazili ovuda, dok se sa turskim osvajanjima podižu mnogo jača utvrđenja – ističe naš sagovornik.

Iz istorijskih izvora je poznato da je grad Mačva bio važan srednjovekovni trg sa odbrambenim zidom i skelom. U njemu su stolovali ugarski banovi, koji su uparavljali oblašću od Drine do Beograda, i od Save do Jadra i Vlašića. Posle sporazuma u Deževu 1282, kada je predao presto mlađem bratu Milutinu, a zadržao posede oko Rudnika, Arilja i Donjeg Lima, kralj Dragutin je dobio od svoje tašte Jelisavete, kraljice Ugarske i hercigonje Mačve i Bosne, upravu nad Mačvanskom banovinom, Beogradom, Braničevom i Sremom.

– Dragutinova letnja rezidencija je bila u Debrcu, dvadesetak kilometara istočno od Šapca. Malo je verovatno da bi kralj za odmor izabrao mesto mnogo udaljeno od prestonog grada. Posle njegove smrti 1316. ove oblasti je zaposeo kralj Milutin, što je dovelo do rata sa Ugarskom. U jesen 1319. ugarska vojske je prešla Savu, potisnula srpsku vojsku u dolinu Kolubare, i ponovo preuzela Mačvu – objašnjava Dragoljub Milutinović.

Ime grada Mačva pominje se u dokumentima do 1458, ali već 16. aprila 1454. u jednoj odluci Dubrovačkog malog veća upotrebljen je i nov naziv Zaslon. Lokacija Zaslona nije sporna, jer je još Feliks Petračić u svom izveštaju o putevima zapisao: „Drugo mesto odakle se iz Panonije u Meziju prelazi jeste blizu Zaslona (Saslon) ili Šapca (Sabacius). Da bi se pripremio za dalja osvajanja, sultan Muhamed Drugi je 1470. poslao 20.000 ljudi da utvrde Šabac.

– Ugarski kralj Matija Korvin, zauzet ratovanjem u Češkoj, nije mogao da spreči izgradnju tvrđave, koja mu je bila trn u oku sve do 12. januara 1476. Tada je započeo opsadu koja se uspešno završila nakon 33 dana. Zabeleženo je da je kralj u grad ušao brodom, a Mulutinović naglašava da je nemoguće, ako se misli na prostor sadašnje tvrđave od samo 1.600 kvadratnih metara. Šabac je ponovo osvojio Sulejman Veličanstveni 1521. pri čemu je ugarska posada zarobljena i pogubljena, a njihove glave pobijene na koplja duž puta kojim je dolazio u grad.

Arhitektonski procvat Šabac je doživeo za vreme vladavine Austrijanaca (1717 – 1739), kada su iz Beča stizali planovi za izgradnju ulica i trgova, a sa takozvanim Beogradskim mirom bukvalno je nestao sa lica zemlje. Turci su Austrijancima ostavili rok od tri meseca da uklone sve građevine. Radovi, na kojima je bilo angažovano hiljadu ljudi, počeli su u jesen 1739. Sav građevinski materijal prebačen je na levu obalu Save.

Precizan plan baroknog Šapca iz 1739. pred samo rušenje

Koristeći savremenu tehnologiju, satelitske snimke i geodetske podloge, i upoređujući ih sa sačuvanim kartama i gravurama, Milutinovići su došli do zaključka da se taj stari Šabac nalazio na prostoru gde je 1938. godine počela izgradnja hemijske industrije „Zorka”, na lokaciji od 50 do 70 hektra.

– Ovaj prostor je bio mnogo podesniji za razvoj urbanog naselja. Niko razuman ne bi podizao grad ispod 78 metara nadmorske visine, jer se pri niskom vodostaju Sava nalazi na 72 metra, dok se u fabričkom krugu nadmorska visina kreće između 81 i 82 metra. Planina u pozadini grada na Šedelovoj gravuri je Fruška Gora, i ona je jedno vidljiva sa “Zorkinog’” tornja, koji je gotovo na istom mestu gde i centralna kula starog grada – objašnjava dalje Milutinović.

U sadašnju tvrđavu, koja je bila neka vrsta carinske ispostave, Turci su se vratili tek 1473. jer su u međuvremenu nastupile velike poplave, zatim najezda skakavaca, pa kuga… U njenom zaleđu pokušali su da podignu naselje, ali su se zadražli samo godinu-dve, do sledeće poplave. Potom prelaze na prostor Baira, gde nastaje i razvija se sada poznati – treći Šabac, čije je ključeve 1867. konačno preuzeo Knez Mihailo Obrenović, zaključuju Milutinovići.

Cveta šverc duvana u Mačvi

Posted on by Miroljub Mijušković

U šabačkom kraju prijavljena proizvodnja duvana tek na 250 hektara, a procena je da se gaji na preko hiljadu

Da li je šabački kraj postao centar za ilegalnu proizvodnju, preradu i trgovinu duvanom. Upućeni tvrde da jeste, ali niko nije voljan da o tome govori javno. Nadležni se prave da to ne vide, jer kad bi samo prošetali po njivama i pijacama „marice“ bi bile pune. Pošto je reč o akciznoj robi, državni budžet je svakako na šteti, a koliko su kupovinom „seckanog“ duvana na dobitku ili šteti pušači? Većina od njih ne sluti da udiše i izuzetno otrovne herbicide kojima se veoma često veštački ubrzava njegovo sazrevanje.

– Šverc duvana je ovde postao veoma profitabilan „biznis“, unosan koliko i droga a manje rizičan, čiju kontrolu sve više preuzimaju mafijaši. Zato nije čudo što ljudi ćute, prvi od straha a drugi zbog „tala“ sa kriminalcima. Korist, naravno, imaju i neposredni proizvođači, bez kojih od tog posla ne bi bilo ništa, kaže sagovornik „Politike“, koji takođe insistira da ostane anoniman.

Proizvodnja duvana u šabačkom kraju, posebno njegovom mačvanskom delu, počela je pre deceniju i po dolaskom velikih kompanija, koje su besplatnim rasadnim materijalom, kreditiranjem proizvodnje i nabavke sušara uspele da privuku poljoprivrednike da sa tradicionalnih kultura pređu na gajenje „virdžinije“ i „bejrela“. Neposredni proizvođači bili su u obavezi da prijave zasejane površine i posle branja i sušenja isporuče sav duvan.

–  I to je sve bilo legalno. Šverc je krenuo kada su se pojedini dosetili da umesto, recimo, tri zasade šest hektara. Tu drugu polovinu duvana nisu prijavljivali ni državi ni otkupljivačima, nego su počeli da ga sami seckaju i prodaju ispod ruke. Kako je „biznis“ rastao, najveći „igrači“ su se sve bolje organizovali, pa prste sada pružaju i do samih vrhova lokalne vlasti, navodi naš izvor.

Na hektare prijavljene državi, neposredni proizvođači redovno dobijaju subvencije. Problem je, međutim, što je u četiri opštine subregiona – Šabac, Bogatić, Vladimirci i Koceljeva prijavljena proizvodnja tek na nešto više od 250 hektara, a procena je da se duvan gaji na preko hiljadu hektara, što je četiri puta više. Lokalni nedeljnik je u svom poslenjem broju donao podatak da je samo u ataru mačvanskog sela Uzveće ove godine pod duvanom bilo 500 hektara.

– U ilegalnoj proizvodnji duvana sve je podređeno brzoj zaradi. Kada stabljika dobije 22 lista, seče joj se vrh da ne bi dalje rasla, pa listovi veštački debljaju. Da bi „sazreo“ prskaju ga totalnim herbicidim, koji služi za uništavanje korova, a biljka ga uzima preko lista, tako da gotovo preko noći požute. Zatim se suši, pa reže na specijalnim seckalicama. E, to je trenutak kada se u posao uključuju već pravi mafijaši – kaže naš sagovornik.

Seckalice za duvan su veoma bučne, čuju se, recimo, kao traktor bez auspuha, zbog čega ih šverceri smeštaju uglavnom u napuštene kuće, kojih je dosta u mačvanskim selima. Da bi bile tiše, čak se ukopavaju u takozvane trapove u zemlji. Zabeležen je i primer, gde je sekalica bila instalirana u prikolici kamiona, pa je tako mobilna mogla pružati usluge iz sela u selo. Kilogram naseckanog duvana vlasnik “seckalice“ naplaćuje 1,5 evra.

Tek manji deo ilegalno proizvedenog duvana u šabačkom kraju završava na ovdašnjim pijacama, gde se prodaje od 1.500 do 2.000 dinara za kilogram ako uz pakovanje idu i filteri. Mušterije tačno znaju ko su prodavci. Ukoliko sretnete čoveka koji u svakoj ruci nosi po jednu kutiju za košulje, budite sigurni da u njoj nije tekstil već rezani duvan. Na tezgama švercera, recimo, ispod kartona sa redom banana, nalaze se i već uvijene cigarete, po ceni od 120 do 150 dinara za paklicu.

Daleko veći deo završava u Beogradu i BiH. Do skoro su u „opticaju“ bile i Hrvatska i Slovenija, ali je tamo kontrola postala mnogo rigoroznija. Autobusi i brza pošta su najsigurnije sredstvo za prevoz, jer vozač praktično ne zna šta je u torbi ili u paketu sa stvarima, navodno namenjenom studentu u Beogradu. Iz prestonice se putevi dalje račvaju na sve strane.

– Čak i kad policija uspe da preseče ovakav kanal obično ne stigne do počinioca, jer su adrese na paketima lažne. Priča se, a to je teško proveriti, i da najveći šverceri imaju dogovor sa pojedinim „prljavim“ policajcima, pa im dva puta godišnje „isporučuju“ radnike sa po 50 kilograma duvana, kako bi imali podnete prijave i bili „čisti“ pred starešinama. Na taj način su i vuci siti i ovce na broju – kaže nam drugi sagovornik.

Ilegalna proizvodnja duvana podigla je i cenu zakupa zemljišta u Mačvi. Nekada se ovde hektar mogao dobiti za 200 do 250 evra godišnje, a sada se traži duplo. Mnogi vlasnici i pored visoke rente ipak ne žale da ga izdaju za proizvodnju duvana, jer posle pet godina, koliko se uglavnom duvan gaji na istoj površini, zemljište je toliko iscrpljeno da daje i do 50 odsto niže prinose.

Fotografije https://pixabay.com